Слушајте Sputnik
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 324
    Пратите нас

    Омаж савремених српских писaца Бориславу Пекићу збирком прича инспирисаних животом и делом великана српске књижевности десио се у години у којој се обележава његов 90. рођендан. Пекићево дело 2020. — у „години ’Беснила‘“, односно у „Години коју је појео вирус“ — актуелније је него икад пре.

    Поводом 90. годишњице рођења Борислава Пекића, издавачка кућа „Лагуна“ објавила је збирку прича инспирисаних великим писцем — „Пре времена чуда“, у којој је објављено 16 прича „врсних домаћих аутора, различитих сензибилитета и књижевног израза, инспирисаних Пекићевим животом и књижевним делом“.

    „Година ’Беснила‘ коју је појео вирус“

    Приређивач збирке Вуле Журић каже за Спутњикову „Орбиту културе“ да је са великим задовољством приредио „Пре времена чуда“ у „години короне“, односно у „години коју је појео вирус“ и додаје да се идеја за књигу појавила пре избијања пандемије.

    „Међутим, убрзо је ковид 19 прекрио све, као рузмарин и шаш и ја сам се уплашио да ће већина аутора да се ’ухвати‘ за ’Беснило‘. Међутим, испоставило се да су ови писци, различити по својим поетским стремљенима, старосној доби и жанровским опредељењима, написали 16 различитих прича, мада их има неколико које се директно позивају на ’Беснило‘“, каже Журић.

    Антихуманистичка традиција Запада

    За писца Слободана Владушића прва асоцијација на Пекића током ове године нажалост је повезаност између „Беснила“ и вируса корона, што се добро видело у књижарама и на топ листама. Међутим, то је само једна врста површинске везе кад је реч о Пекићевој данашњој актуелности.

    „Мислим да је он значајнији из једног другог разлога, а то је зато што је Пекић у интелектуалним истраживањима заправо дошао до закључка да претње хуманизму нису само тоталитарни пројекти 20. века, него једна врста целокупне филозофске традиције Запада, што се добро види у роману ’Како упокојити вампира‘“, каже Владушић.

    Ми се данас на неки начин додирујемо са временом које је Пекић предвидео у свом опусу, а то је „време у којем видимо како се једна хуманистичка парадигма Запада полако претвара у антихуманистичку, а да се на први поглед ништа заправо не мења“, сматра Владушић.

    „Одбрана и последњи дани“ — поп фигура и надидеолошки „пријатељ у прошлости“

    Збирка прича „Пре времена чуда“ сугерише и да је Пекић на неки начин и поп фигура која на тај начин остаје у хоризонту читалаца, али и оних који Пекића сматрају својим „пријатељем у прошлости“, односно саговорником са којим покушавају у замишљеним интелектуалним разговорима да објасне себи у каквом времену живе, додаје Владушић.

    Игор Маројевић, који је збирку назвао „неидеолошким зборником прича које је својим радом инспирисао Борислав Пекић“, каже да је један од главних проблема наше књижевности у њеном олаком идеолошком сврставању.

    „Битно је, посебно кад говоримо о Пекићу, имати надидеолошки приступ. Ако смо читали Пекићеве политичке или идеолошке списе, видимо да је он био веома неједносмеран и осетљив по тим питањима и зато је добро што су се у збирци нашли са једне стране Филип Давид, а са друге Слободан Владушић. Чини ми се да је ово једна од бољих оваквих хрестоматија“, каже Маројевић.

    „Године које су појели скакавци“ — године тешке робије као дан у затвору Мирка Ковача

    На питање зашто се на врхове топ листа вратило „Беснило“, а не друго његово, данас такође актуелно дело — „Године које су појели скакавци“, Владушић одговара да је веза између карантина и Пекићевог боравка у затворима вероватно мало коме пала на памет.

    „Треба бити искрен и рећи да је ’Беснило‘ жанровски роман који се лако чита. То не значи да је плитак, већ да је комуникативан и да може бити популарнији или интересантнији за знатно ширу читалачку публику него што су то ’Године које су појели скакавци‘, мега есеј у три тома“, каже Владушић.

    Журић истиче да је само једна прича у збирци посвећена „логорској литератури“ и додаје да не би олако правио паралелу између карантина и Пекићевих затворских искустава, јер смо ми провели „три месеца у свили и кадифи, где је главна мука била коју серију гледати, да ли читати неку књигу или не угојити се“.

    „Пекић је у те три књиге описао страшна искуства човека који је ’почетком новог мира‘ после 1945. искусио друго лице ’социјализма са људским ликом‘. Сећам се да се у исто време појавило и југословенско издање Солжењициновог ’Архипелага гулага‘, а са друге стране, сам Пекић у предговору наводи искуство свог колеге, југословенског писца Мирка Ковача, који је провео само једну ноћ у затвору и причао Пекићу данима о тој једној ноћи. А Пекић је ћутао, иако је провео осам година на тешкој робији“, каже Журић.

    „Како упокојити вампира“ — страшни немачки полицајци

    Писци у збирци реферишу на многе Пекићеве романе, истиче приређивач и додаје да је интересантно на који начин је Игор Маројевић повезао Пекићев роман „Како упокојити вампира“ са „својим аеродромским искуствима и сусретом са страшним немачким полицајцима, како би то рекао Бора Ђорђевић у својој песми ’Жика Живац‘“.

    Премијер Александар Вучић са супругом Борислава Пекића Љиљаном открива споменик Бориславу Пекићу на Цветном тргу
    © Tanjug / ZORAN ZESTIC
    Премијер Александар Вучић са супругом Борислава Пекића Љиљаном открива споменик Бориславу Пекићу на Цветном тргу

    Маројевић каже да је у причи „Општа места у ванредном стању“ дао омаж роману „Како упокојити вампира“, зато што је у њему развијен процес дедукције као главни у неком сазнајном смислу, а кога је могао да примени на епизоду из живота која му се, стварно, десила. Радњу је сместио на аеродром, што је и неки омаж и „Беснилу“.

    „Златно руно“ — рудник нашег историјског искуства

    Владушићева прича „Пекић и Лохман“ инспирисана је „Беснилом“, романом којим се бавио много пре него што се појавила данашња веза са пандемијом короне. „Беснило“ је за њега један од интелектуално атрактивнијих романа с којим живи већ неколико година.

    Написао је три — четири текста о „Беснилу“ и предаје га студентима српске и компаративне књижевности на новосадском Филозофском факултету четири—пет година.

    Журић је своју причу „2020“ која насловом подсећа на Пекићев роман „1999.“, а у којој се појављује један од јунака из „Златног руна“, писао након што је пристигла већина текстова и кад је видео да се нико није „поиграо“ са „Златним руном“.

    А „Златно руно“ је, према његовим речима, и даље недовољно истражен „рудник имагинације српске књижевности и нашег историјског искуства“, у коме се налази „све оно што нам се десило, што нам се дешава и што ће нам се десити“.

    Тагови:
    Вуле Журић, Слободан Владушић, вирус корона, Борислав Пекић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога