Између носталгије према прошлости и неизвесности будућности крећемо се док шетамо здањима архитектуре брутализма. Као доминантан стил архитектуре и грађевинарства у Југославији, брутализам је свој врхунац доживео у новобеоградским блоковима. Овим грађевинама доминира бетон као основни материјал иза којег се крије идеја функционалности – дихотомија која је занимала Небојшу Јамасаки-Вукелића, уметника који је своју прошлост покушао да претвори у будућност.
„На питање како замишљамо будућност, данас прво помислимо на апокалипсу, дистопију, свет без људи. Са друге стране, баш због такве ситуације тежимо носталгији – временима у којима су људи могли да замисле светлу будућност. Инспирисани новобеоградским блоковима, ови цртежи настајали су са идејом да истовремено делују и као слике прошлости и слике будућности, као слике утопије и као слике дистопије“ каже за Спутњик сликар и аутор изложбе Небојша Јамасаки-Вукелић.
Где станује будућност?
Питање како је становати у идеји из прошлости, за уметника има двоструко значење. То је крај из његовог детињства, док са друге стране Нови Београд представља друштвени пројекат који је из тачке данашњице потпуно незамислив. Имајући у виду контекст простора и времена у којем су настали и идеје која стоји иза њихове реализације, стамбени блокови на Новом Београду постају музеј прошлости који нас подсећа да бити исти може имати позитан исход.
„Кад сам био мали, блокови су за мене и за већину људи вероватно важили за сивило, за идентичност, посматрани су као спаваонице за раднике, били су дехуманизовани. Сада када би неко рекао да ће градити блокове и дат људима станове на коришћење – сви бисмо се колективно онесвестили“, сматра аутор изложбе и додаје: „Данас свако има једнако право да купи стан, а не може да купи стан. Иза тог архитектонског пројекта стоји идеја да друштво треба да се побрине да свако добије кров над главом.“
Прошлост као инспирација
Питање које се намеће јесте како је нешто што је тврдо, монуметално и тешко постало органско, меко и нежно. Иза празних грађевина и предмета, уметник је приказао живот, недељне ручкове, нову музику, београдска лета заштићена блоковима армираног бетона.
„Осим зграда, многи радови представљају предмете из мог детињства, као што су синтисајзер, кавез за хрчкове, ролери, предмети из домаћинства који су предимензионирани. На тај начин желео сам да упутим на унутрашњост и топлину зграда. На радовима нема људи, али они постоје управо кроз ове симболе“, објашњава уметник.
Сценографија идеологије
Дихотомију тешког материјала и унутрашњег живота зграда, Јамасаки-Вукелић додатно је нагласио избором акварела као сликарске технике.
„Техника акварела не привлачи пажњу на себе као материјал – то су равне површине, делује као нешто што би могло да се иштампа. Комбиновао сам са прецизним цртежом – користио сам лењире, троуглове, патентару. У том смисли тежио сам да добијем ликовно прочишћене елементе који би чинили целу ствар доста концептуалном. То нису прави прикази измишљених светова, него је то идеја зграде, идеја блендера, идеја становања“, износи он.
Некада сценографија доктрине, новобеограски блокови сада представљају феномен на који гледамо у контексту друштвено-политичке ситуације у којој живимо.
„Атмосфера коју блокови емитују мења се – они су некада били утопијски пројекат који је добио вео дистопијског, нехуманог. Међутим, сада када размишљам о блоковима на чисто естетском нивоу – мени они изгледају фантастично. То су узбудљиве форме, одлична решења“, сматра уметник.
Изложбу Небојше Јамасаки-Вукелића можете посетити до 18. септембра и запитати се – у каквом свету данас живимо када нам корачање Новим Београдом буди осећања нежности и заштићености?
Прочитајте још:
