Слушајте Sputnik
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 570
    Пратите нас

    Балкан није буре барута него простор на којем велике силе одмеравају снагу. Да желе, уништиле би нас веома брзо, али њихов циљ је само да покажу ко је јачи. То је наш усуд кроз читаву историју, а једино што ми можемо да учинимо јесте да разумемо записе које су нам оставили преци да бисмо се сачували од несрећа, каже за Спутњик редитељ Дарко Бајић.

    Његов нови филм „Име народа“, биографска прича о великом борцу за правду и идеале Светозару Милетићу и генерацији људи који су бранили свој национални идентитет пред налетом великих сила, премијерно је приказан на отварању 27. Фестивала европског филма Палић.

    Улогу Светозара Милетића игра Љубомир Бандовић, а у глумачкој екипи су и Ања Павићевић, Ана Франић, Жарко Лаушевић, Милутин Мима Караџић, Никола Ристановски и други. Сценарио за филм написао је Милован Витезовић.

    Филм„Име народа“ бави се националном темом и херојима националне историје. Посматрамо лик Светозара Милетића, видимо како се бори за идеале и питамо се: Има ли данас још бораца за идеале, не само овде код нас, него и у свету?

    Врло их бритко и агресивно ућуткујемо. Цео свет има тај принцип, то се сече у корену. Одмах се неко прогласи диктатором, и одмах се уместо њега доведе полудиктатор, и то се чак и каже. Убијен је Гадафи који је био диктатор, а онда је доведена влада која је полудиктаторска, чак и сами политичари то причају. Ми смо данас савременици најстрашнијих диктатура које се међусобно оптужују. Ако је неко на власти 16 година, а оптужује некога ко је на власти 20, то делује као неко такмичење ко је дуже владао. Ако нешто називате демократијом, а имате две партије и обично по два мандата, опет можемо рећи да је неко преузео власт и да држи власт. У целој тој причи, у којој замазују очи људима, потребно је враћање у историју и размишљање како је некада било. Историја нас провоцира да почнемо да размишљамо и о овом времену. Многе ствари које су се дешавале у историји, некада су проглашаване за теорију завере. Постоје ратови, притисци, постоје разне вере које једна на другу утичу, постоје не само завере него и пракса која спутава слободу људи, а чим спутава слободу људи, онда једна нација постаје нижа, једна раса постаје неважна, а онда креће ратна машинерија која уништава све пред собом.

    Режисер Дарко Бајић на Фестивалу европског филма Палић
    © Sputnik / Дејан Симић
    Режисер Дарко Бајић на Фестивалу европског филма Палић

    Можда сад ова корона на најбољи могући начин говори о томе каква катастрофа може да се деси свету.Томе у великој мери помажу медији, пумпајући целу причу, а све је везано за новац и тржиште. Сви медији су на тржишту, а чим је новац тај који пресуђује, онда смо далеко од идеала, од слободе. Да бисмо стварно били слободни, морамо рећи оно што мислимо, макар грешили, морамо чути шта други мисле, макар мислили супротно од нас, јер је то једини начин за стварање дијалога. А дијалог је једини начин да се чујемо, да разговарамо и да без икаквог страха говоримо оно што мислимо.

    У Вашем филму је најпотресније је то што приказујете време у којем су храбри и искрени људи успели да остваре своје идеале, а ми, данашњи гледаоци, видимо да су ти идеали нестали као да их никада није ни било...

    За то су криве генерације које су пристале на тортуру вредности која долази са тржишта, која је окренута новцу. Данас новац одлучује о свим вредностима, а то је погубно, страшно и помало трагично. Имате феноменалне уметнике, а онда неко оде у Цирих и заради 20.000 долара за једно вече. То је тржиште. Најстрашније је то што је и цео маркетинг на њиховој страни, што медији о томе пишу. То је глобални начин комуникације који доноси крах система вредности, али и оно што је можда и најстрашније – униформност. Млади људи почињу на исти начин да мисле. Ја се као дугогодишњи професор борим против тога и тражим од својих студената да буду потпуно своји, да ни по коју цену не пристају на нешто што је тренутни тренд. То води нечему што подсећа на време Мао Цедунга. Глобализам је велика опасност. Човек мора имати и искуство да би могао да све те ствари одбаци, да их провери и дође до свог мишљења.

    Који је начин отпора глобализму, популизму, потрошачкој култури? Ваш филм се зове „Име народа“ и инсистира се на имену народа. Да ли је родољубље један од начина да се пружи отпор неслободи?

    Шта год изаберете, а што није Гугл, ви ћете успети у животу. Док год се не решите телефона, који вам је стављен у руке, који вас обавештава где се ко налази, који може да вас чује, од ког добијате рекламе за оно о чему сте причали с пријатељима, нећете ни знати шта хоћете и нећете бити слободни. Треба да живимо свој живот онако како ми мислимо. Треба да се боримо за нешто што је нама важно. Не могу се Срби стално називати националистима, а да сви остали то нису. Чим неко каже да воли Србију, око њега скачу да је националиста. У Енглеској, Америци, Немачкој, на сваком ћошку видите њихову заставу. Код нас то не видите, осим на државним фирмама. Кад је Дан независности, нема зграде у Америци без заставе. Чак и онај што чисти ђубре на авенији у Лос Анђелесу има америчку заставу. То је питање односа према нечему што је важно, а то је нација. Не да би била највећа, не да би ратовала, него управо да би стварала своју специфичну вредност везану за одређени народ, да би поштовала историју и оно што су јој преци оставили. Сви у себи имамо фолдер предака. Неко га отвара, а неко га не отвара. Када га отворите, схватите да су вам све оно што радите, причате, говорите, преци оставили да бисте избегли неку несрећу. Морамо их чути и морамо знати да треба чешће да отварамо те фолдере, а то није национализам, јер када на први начин имате однос према свом народу, волите и све друге народе и различитости.

    Режисер Дарко Бајић
    © Sputnik / Дејан Симић
    Треба да се боримо за нешто што је нама важно. Не могу се Срби стално називати националистима, а да сви остали то нису. Чим неко каже да воли Србију, око њега скачу да је националиста. У Енглеској, Америци, Немачкој, на сваком ћошку видите њихову заставу. Код нас то не видите, осим на државним фирмама.

    Велике историјске личности које нам представљате у филму верују у своју нацију, али исто тако имају свест о томе да постоји потреба за јединством и слогом с другим блиским народима. У филму се може чути реченица да често кажу да је Балкан буре барута, али да је то, заправо, место на којем се сукобљавају велике силе. Како тога да постанемо колективно свесни?

    Мислим да смо свесни. Ово је заиста простор на којем се показује моћ. Велике силе могу да нас униште веома брзо, али чини ми се да оне то намерно не раде управо због тога што је суштина у томе не да се моћ искористи него да покажеш да си јачи. То је некакав усуд ове земље. Кроз историју су разни људи и разни центри моћи покушавали да владају светом. Да ли је то било окренуто ка цркви, да ли је било окренуто ка великим силама, на било који начин, увек је то постојало и данас постоји жеља за моћи и покушај да се влада светом. А ми смо превише мали да бисмо могли да утичемо на било шта. Ипак нешто бисмо могли да учинимо – да почнемо да верујемо да је ипак могуће да постоји један хуманији свет. Данас сви негативно реагују чим се спомене комунизам. Он јесте отишао у правцу у којем није требало, али је чињеница да је то једино време у којем су људи веровали да је могућа нека лепша будућност. Нађите некога данас да то каже. Чак су престали да се јуре и око тога ко ће ићи први у свемир. Не занимају их нови светови, освајање неких других планета или покушај да се још негде пронађе живот у овом чудној, невероватној, прелепој васиони, која је стварно нешто што нам је бог дао – да уживамо у нашим прелепим животима, у којима можемо да волимо, гледамо, мислимо, љубимо, да кажемо шта хоћемо и да будемо слободни. Ако ту слободу неко спутава, значи да смо у великом проблему, а мислим да нам се управо то дешава у овом времену.

    Говорећи о овом нашем времену рекли сте, поред осталог, да је корона пре свега страх. Да ли је страх најопаснија емоција с којом се данас суочавамо?

    Због тога су управо измишљени концентрациони логори, да би се страхом убила било каква идеологија, слобода, да би се убила жеља радника да смање радно време, да боље живе, да тај профит не иде 90 одсто у руке капитала, него да остане нешто и за њихов живот. Измишљени су ратови да те људе одведу на место где ће радити без новца, без хране, до тренутка док су радно способни, а кад нису, онда их убијају. Корона нам је дошла као одговор природе на наше понашање, али је изузетно повољна за оне који су на власти било где у свету, јер могу тиме да манипулишу. То је још један показатељ колико смо рањиви и колико заправо не можемо а да нисмо заједно. А да бисмо били заједно потребни су нам идеали, размишљање о томе да можемо да живимо у бољем, хуманијем друштву, покушај промене историје је страшан, а најстрашнији је када је реч о толиким жртвама Русије и Совјетског Савеза. То се дешава и Србији по истом принципу. Русији уводе санкције, а другима који су убијали и уништили једну Либију, не уводе санкције. Где је та Клинтонка, где је тај Блер, где је тај Саркози? Убили су човека и направили хаос у тој земљи. Где су они на оптуженичкој клупи?

    Прочитајте још:

    Тагови:
    Дарко Бајић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога