Слушајте Sputnik
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Пише
    31454
    Пратите нас

    Петрија, Алапача, Фема и Есма само су неки од ликова којима је на филму и у позоришту живот подарила Мирјана Карановић. После четрдесет година рада, овогодишња добитница награде „Александар Лифка“ за изузетан допринос европској кинематографији своје ликове упознала је до савршенства, али себе никад.

    Некада је за Мирјану Карановић први одлазак у биоскоп био доживљај попут путовања у свемир, а данас, она је дива биоскопског платна. Награда „Александар Лифка“ која је легендарној глумици додељена на Фестивалу европског филма Палић потврђује да је за сценског уметника важно да траје.

    Иако је пре четрдесет година сигурним кораком ступила је на сцену, она нам отркива да се иза њене снажне појаве и даље крије несигурност. Уметников задатак је да сумња, а свој рад доживљава као смену таме и светлости, успеха и пораза, самоуверености и несигурности.

    „То је та клацклалица која је неопходна. Кад сам била млађа мислила сам да у једном тренутку у животу постигнеш ту равнотежу, али то се никад не дешава. Оно што сада знам је да ће то проћи. Моја сигурност је нешто што сам освојила, али моја сигурност се увек храни одређеном врстом несигурности“, каже она.

    У својим узорима тражила је жестину у експресији, у својим ликовима део себе. Признаје да је ипак живот јунака на сцени другачији од њеног приватног, у особинама, у поступцима, у одлукама.

    „Да бих изградила одређени лик, користим свој живот, црпим из себе”, објашњава Карановићева. „То не значи да су моје јунакиње исте као ја. Напротив. Никад не бих радила ствари који оне раде, нити бих то могла, али имам дубоко саосећање за њих. То је особина глумаца која нам помаже да створимо свет из којег наши јунаци излазе.”

     

    Тагови:
    Палићки филмски фестивал, Мирјана Карановић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога