Упркос малим тиражима и непопуларности међу издавачима, права поезија одбија да узме здраво за готово и жанр и публику и теме. Уместо тога, она, крећући се између порока и страсти с једне и духовности с друге стране, наставља да тражи одговор на свако питање, кажу у разговору за Спутњик песници Звонко Карановић, Катарина Митровић и Немања Станишић.
Моћ поезије да пропитује стварност
Некад су били популарни попут рок звезда, данас су песници задовољни освајањем и малог простора за стихове.
На питање зашто се определио да објављује углавном поезију, песник и уредник издавачке куће специјализоване за поезију „Енклава“, Звонко Карановић открива неколико разлога.
„Први одговор је незадовољство књижевном сценом, пре свега песничком у којој водећи аутори рециклирају сами себе. Поезија је динамична ствар, она зависи од тренутка у којем живимо, пропитује и време и стварност, сензибилитет, поп културу и зато је важно да буде нова, да се не понавља“, тврди Карановић.
Он открива да су се у Београду појавиле нове песничке снаге, нови песници.
„Код нас постоји велики број талентованих младих људи који су препуштени сами себи. Пре 30 година, док сам живео у Нишу, био сам сведок генерације талентованих људи која је одустала од поезије јер није имала подршку институција. Не желим да иједан таленат пропадне. Хоћу да охрабрим младе људе да наставе да пишу, пронађу свој глас и објаве књигу.“
Међу тим новим песницима нашли су се Катарина Митровић, ауторка романа у стиховима „Немају све куће двориште“ и Немања Станишић аутор поетске збирке „Доручак се служи читавог дана“. Ова два млада гласа песму доживљавају као саставни део живота, а позив песника као могућност да се у ритму плеше са стварношћу. Отуда је њихова поезија лична, спонтана и - збуњена. Између садржаја са ТВ-а, филмова, музике, спорта и интернета њихов глас је све гласнији, оштрији и бржи.
Друштвене мреже: песме достпуне, али и девалвиране
За Катарину Митровић поезија се скрива свуда, у њој и око ње.
„То је појединац између порока, страсти, слабости са којима не може да се избори и узвишене духовности.“
Књиге више нису само на старим полицама за књиге: као и свет и оне су у покрету. Мобилни уређаји омогућили су песницима да се повежу са новом, физички расејаном публиком. Поезија се сервира на фотељама, у превозу, на улици, на концерту, а уметници освајају нови простор за проучавање свог само(не)задовољства, историје, својих речи и ћутања.
Немања Станишић запажа да друштвене мреже чине поезију доступнијом, али и да је девалвирају.
„Ту је квака, утисак је да је поезија присутна, али је питање колики је њен домет и какво читалачко искуство може да понуди.“
„Било је прича да је интернет спасио поезију“, надовезује се Карановић. „Интернет је само добру поезију приближио људима. Због кратке форме, поезија је погодна да се представи на друштвеним мрежама и ти одмах имаш информацију да ли је то добро или није.“
И с тиражом од 500 примерака трајнија од романа
За разлику од многобројних лајкова и шерова на интернету, на класичном тржишту, књига песама се продаје у тиражу од 500 примерака. Нису криви многи талентовани песници, већ чињеница да поезија у својим традиционалним облицима, са мало маркетиншке снаге теже продире у свест шире публике.
Иако живимо у друштву које књигу одређује као робу, Звонко Карановић одбија да у робу сврста и поезију.
„Нико се није обогатио од поезије, а она управо остаје трајнија од романа. Зато је заштићена од тржишта. Не можемо се такмичити у тиражима, књижевност није такмичење. Једино је важна борба са собом. С новим временом, сви су мислили да поезију неће нико да чита, а заборављају да су људи жељни добрих ствари. Понудите људима нешто квалитетно и они ће то препознати“, сматра уредник Енклаве.
Стара је песма да је роман бацио у сенку поезију. Нова је када је роман спасе. Карановић који је са прозном трилогијом „Дневник дезертера“ направио излет у роман тврди да је проза спасила његову поезију.
„Пре него што сам написао трилогију објавио сам шест збирки поезије и био потпуно непознат. После објављивања романа људи су ректроактивно почели да откривају моје песме. За првих шест збирки имао сам четири критике и три књижевне вечери, а за роман 15 књижевних вечери и 20 критика. Сви су тражили роман. И сада га траже“, констатује Карановић.
На питање зашто је у свом роману реченице заменила стиховима, Катарина Митровић каже:
„Прво сам мислила да напишем сценарио. Потом сам написала песму. Писала сам је за себе, а форма је дошла сама. Прича је та која је спонтано иницирала форму“, објашњава ауторка. „Пошто се форма природно наметнула, уобличила сам је да има ликове, заплет, обрт и остале елементе које чине ово дело романом“.
Као њен издавач, Карановић додаје да је књига Катарине Митровић храбар искорак у непознато иако је форма романа у стиху стара.
„Пушкин је давно писао у тој форми коју смо очигледно заборавили. То је и бачена рукавица српској књижевној сцени. Желимо да видимо да ли се 2020. године, када је светска књижевност отишла у хиљаду рукаваца, плашимо да прогласимо роман у стиховима класичним романом.“
Поезију ће сви писати
Упркос препрекама које време и друштвени поредак намећу, Катарина Митровић, Немања Станишић, Маша Живковић, Дејан Каназир, Марија Драгнић, Критина Милосављевић, Радмила Петровић и многи други млади таленти одбијају да играју према туђим правилима, осим према својим.
„Обистињује се оно што је рекао Миљковић да ће сви писати поезију“ каже Митровићева. „Ми песници једни друге гурамо, а сви се појединачно трудимо да превазиђемо себе. Сви заједно растемо.“
