Жилијет Греко је преминула у својој кући у Раматијелу, у јужној Француској, у близини Сен Тропеа.
С изражајним очима, наслеђеним од грчких предака, с дубоким, храпавим гласом, увек обучена у црно, учинила је током своје каријере дуге седам деценија бесмрнтим неке од најпознатијих француских песама, као што су класици „Под париским небом“ и „Мрзим недеље“.
Муза егзистенцијалиста
Својим гласом овековечила је стихове Ремона Кеноа, Жан-Пола Сартра, Жака Превера, Бертолда Брехта, Бориса Вијана, Франсоаз Саган и многих других.
„Ти се излажеш месечевим зрацима, а остали се излажу сунчевим“, рекао јој је Пикасо једном приликом. Црни џемпери и тричетврт панталоне употпуњавали су њен изглед. који је постао симбол боемског шика.
„Била је муза Сен Жермен де Преа (париска четврт), икона Париза Бориса Вијана, Жака Превера, Рејмона Кеноа. Веома ће нам недостајајти талентована певачица и глумица, слободна жена, недостајаће нам њен препознатљиви глас. Хвала, Жилијет Греко! Моје мисли су с њеном породицом и ближњима“, написала је поводом смрти шансоњерке градоначелница Париза Ан Идалго на Твитеру.
Слобода је највећа драгоценост у животу
Жилијет Греко је рођена 7. фебруара 1927. године у Монпељеу, а после усамљеног детињства, с одсутним оцем и без мајчине љубави, како је рекла у једном документарном филму, предала се боемском животу интелектуалаца у послератној Француској.
Почела је као глумица у Паризу 1946. године, где је на уметничокј левој обали Сене упознала, поред осталих, и филозофа Жан-Пола Сартра, који је о њој рекао да „у свом гласу има милионе песама“.
О том периоду, проведеном у париским кафеима, баровима и ноћним клубовима у друштву писаца, уметника, музичара и филозофа, Жилијет Греко је једном приликом рекла:
„Догађала се слобода и одједном смо могли да разговарамо, да говоримо гласно и могли смо да ходамо улицом, а да не морамо имати очи на леђима. Били смо слободни, а бити слободан је највећа драгоценост у животу“.
Речи које постају драго камење
Међу бројним писцима и уметницима тог доба с којима се дружила, били су и Албер Ками, Жак Превер, Жан Кокто и Борис Вијан. То јој је донело надимак „муза егзистенцијализма“.
Средином четрдесетих година, Ремон Кено и Жан Пол Сартр написалу си песме "Si tu t''imagines..." i "La Rue des Blancs-Manteaux", које су Жилијет Греко донеле први успех у блиставој каријери.
„Писац често заборавља да речи имају сензуалну лепоту. Глас Грекоове нас на то подсећа. Нежан, топао и лак, њен глас распаљује ватру речи“, рекао је Сартр, додајући да је песме писао да би са задовољством гледао како његове речи постају драго камење.
Прекретница у њеном уметничком успону био је сусрет са Сержом Гензбуром касних педесетих година. Он је тада био млади музичар који је промовисао француску популарну музику. Од 1959. године, следећих пет година је писао песме за њу, које су биле општеприхваћене и цењене.
Била је политички ангажована, посебно у време побуне и демонстрација 1968. године.
После дуге везе с америчким џез-трубачем Мајлсом Дејвисом, Жилијет Греко је имала неколико бракова, с глумцем Филипом Лемером, с којим је имала кћерку, а затим и с глумцем Мишелом Пиколијем. Од 1988. била је у браку са Жераром Жуанеом, с којим је остала до његове смрти 2018. године.
Међу њеним најпознатијим шансонама су и "Parlez-moi d''amour", "Paris Canaille", "Achordeon" i "Je suis comme je suis".
Жилијет Греко је 2015. одржала опроштајну турнеју коју је назвала "Merci" (Хвала), а која је трајала годину дана.
Глумила је у филмовима „Орфеј“ (1950) Жана Коктоа и „Добар дан, туго“ (1958) Ота Премингера.
