Слушајте Sputnik
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 263
    Пратите нас

    Горана Паскаљевића, режисера који нас је изненада напустио памтиће генерације и у Србији и у свету. У његовим филмовима осећа се људска топлина, у његовим кадровима дише сам живот. Радио је са великим именима домаћег и светског филма и где год да је стварао, славу наше кинематографије носио са собом.

    Горана Паскаљевића многи ће се сећати по култним филмовима, неки ће изговарати реплике из познатих сцена, неки му бити захвални зато што их је обликовао као глумце, неки јер им је пружио најзанимљивије филмске задатке. Горан Паскаљевић многима ће недостајати. Пружио нам је толико, а могао је још.

    Кадрови пуни тишине и живота

    Дипломирао је филмску режију у Прагу одакле је понео знање које је, укрштено с талентом његовим филмовима давало посебан шарм. Режирао је документарне филмове, ТВ драме и игране филмове уписавши се њима на списак изузетних – групи која његовим одласком почиње да се крњи.

    Осећај за атмосферу, фини баланс између динамике и тишине којим је осликавао унутрашњи свет својих јунака показао је већ са првим дугометражним играним филмом из 1976. године „Чувар плаже у зимском периоду“. Рађен према сценарију Гордана Михића овај филм освојио је награду за најбољи филм на фестивалу у Пули, а Паскаљевић номинацију за најбољег редитеља на филмском фестивалу у Берлину.

    Мира Бањац: редитељ каквог би свака нација пожелела

    Већ у првом филму, Паскаљевићев је показао изузетaн и креативан однос са глумцима. Мира Бањац, глумица која ће заиграти у многим његовим филмовима издваја управо филм „Чувар плаже у зимском периоду“ као остварење на којем је најлепше било радити.

    „То је био мој почетак озбиљне филмске каријере. Играла сам у свим његовим филмовима које је радио у Београду. Био је мој велики пријатељ. Један од култних редитеља каквог само једна нација може да прижељкује“, каже за Спутњик легендарна глумица Мира Бањац.

    Са следећим филмом, „Пас који је волео возове“, Паскаљевић се дефинитивно уписао у филмску читанку. Филм који и дан данас не престаје да плени својом лиричношћу донео је Светлани Цеци Бојковић Златну Арену на фестивалу у Пули.

    „Имала сам срећу да радим свој први филм са Гораном, давне 1977. и 1978. године“, сећа се чувена дива Светлана Цеца Гојковић. „После те улоге никада више нисам добила тако занимљив глумачки задатак на филму.“
    Цеца Бојковић као Мика у походу на своје снове у филму „Пас који је волео возове“
    © Фото
    Цеца Бојковић као Мика у походу на своје снове у филму „Пас који је волео возове“

    Воја Брајовић: своју уметност изражавао кроз глумце

    Међу познатим Паскаљевићевим остварењима налазе се и филмови „Посебан третман“, „Земаљски дани теку“, „Варљиво лето 68.“, „Сутон“, „Буре барута“, „Танго Аргентино“. Боравио је и стварао у Србији, Канади, Италији, Ирској. Сарађивао је са домаћим звездама, али и са великим именима светске кинематографије.

    „Имао сам само једно искуство рада са њим, али веома значајно “, каже за Спутњик глумац Воја Брајовић који је тумачио улогу револуционарног трговца у филму „Буре Барута“. „Начин на који је он радио са глумцима и како је своју уметност кроз глумце изражавао представља дивну праксу коју сваки уметник треба да искуски“, сматра Брајовић.

    Цеца Бојковић: Снажне слике људскости

    Светлана Цеца Бојковић сећа се његовог гостовања у Финској.

    „Док смо мој муж и ја живели у Финској, организовали смо мали филмски фестивал. Горан је био гост са филмом 'Земаљски дани теку'. Неколико дана смо се дружили и тада ми је рекао да му је, од толиког његовог опуса, омиљени филм баш тај – ’Земаљски дани теку’.“

    Филм о старим људима у старачком дому на Вождовцу, Паскаљевић је снимио са натуршчицима уместо са глумцима, због чега то остварење и данас представља успелу комбинацију документарног и уметничког филма.

    „То што је издвојио тај филм показује колико је као човек и као уметник имао разумевања за разне људске судбине и карактере“, сматра Цеца Бојковић.

    На питање који би филм, као гледатељка издвојила, Цеца Бојковић каже:

    „Волим многе његове филмове. У сваком од њих има људског, емпатије и лиризма. Не знам који бих издвојила, али заиста мислим да није доживео довољно љубави у нашој земљи колико у иностранству.“

    Тихо саопштавао своје жеље

    Да је Паскаљевић био стваралац који је сјајно промишљао филм и увек долазио сигуран на снимање, сведочи Мира Бањац.

    „Био је веома пријатан и тих редитељ. Није имао потребе да виче, увек је био ту негде поред нас глумаца и тихо саопштавао своје жеље“, сећа се чувена глумица и додаје:

    „Он је врло тачно знао шта хоће, а ја сам само следила његову маштовитост и његово знање.“

    Воја Брајовић сведочи да су глумци из најмањих епизода у његовим филмовима правили своје каријере, попут Драгане Варагић у улози Јагодинке Симоновић у филму „Варљиво лето ’68“.

    Последњи кадар

    Са око 30 документарних и 17 играних остварења, Паскаљевић се сматра једним од најплоднијих српски аутора. Последњи филм „Упркос магли“, прича о свету који се губи у страху од додира са другачијим, премијерно је приказан пре годину дана, а за следећу годину већ је планирао следећи пројекат.

    Цеца Бојковић сматра да без обзира на то што нам је толико тога лепог оставио у наслеђе, остали смо ускраћени за његово даље стваралаштво.

    „Да га болест није саплела, могао је још много тога да пружи. Био је у одличној кондицији и ментално и физички да ради“, објашњава Цеца Бојковић.

    Као добитник многих престижних награда, међу којима су награда критичара за најбољи европски филм 1998. за „Буре барута“ и награда критичара у Сан Себастијану 1990. за „Време чуда“, Паскаљевић је промовиса филмску уметност у целом свету. Часопис „Варајети'“ сврстао га је 2001. у пет најбољих режисера године, поред Лалса Халстрома, Нила Џордана, Стивена Содерберга и Едварда Јанга.

    Музеј модерне уметности у Њујорку (МоМА) 2008. и Британски филмски институт (Лондон) 2010. представили су ретроспективу његових играних филмова и објавили монографију о његовим радовима на енглеском језику.

    Горан Паскаљевић одликован је и француским Орденом уметности и књижевности. Био је изузетно ангажован у очувању стваралачке културе у Србији. Први је филмски режисер који је 2002. у Минхену добио награду „Бернард Вики Мост“ за хуманизам у својим делима.

    „Изгубили смо великог уметника и великог човека“, закључује Цеца Бојковић.

    Тагови:
    Горан Паскаљевић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога