Слушајте Sputnik
    Култура
    Преузмите краћи линк
    0 63
    Пратите нас

    Биографија песникиње Аиде Хмељове задивљује необичном путањом, лепотом и непредвидљивошћу, али је свакако њен најзанимљивији део дружење са прдставницима подземног књижевног живота Русије, попут Ане Ахматове, Јосифа Бродског, Анатолија Зверева...

    Рођена је у породици бољшевичког пољопривредника, који је добио 15 година Гулага и доживотно прогонство на Ангари, и сеоске учитељице, свештеникове ћерке. Детињство је провела у селу Кукујево у Тверској области, живела је и студирала у Наљчику,  средњу школу је завршила у Москви, а потом уписала Московски државни универзитет.

    Уметност педесетих, подземна дрскост без граница

    Били сте повезани са књижевном групом Черткова чији је један од ставова био да је срамота штампати радове. Зашто нисте желели да објављујете?

    -Нисмо желели зато што смо веровали да је стваралаштво лично стање, занимање. Уметник Анатолиј Зверев говорио је: „Ја сам дрзак тип. Одједном сам ето одлучио да ћу цртати. Људи стоје поред машине и пеку пите, а ја, видите, желим само да цртам. И поред тога, још увек чекам, понекад захтевам - наглас или у себи - да се моји цртежи гледају, оцењују, хвале, па чак и да се новац даје за њих. А то је већ дрскост која нема граница“. И став песника Черткове групе био је сличан овоме. За разлику од оних који су поезију сматрали послом и дужношћу, они су веровали да је поезија задовољство. Знате како да пишете и имате круг људи који су спремни да вас слушају и разговарају о стиховима – то је суштина. 

    Значи ли то да је не штампати стихове било више питање естетике, а не политике?

    -Не, то није имало никакве везе са политиком. Иако се писала свакаква поезија, у њој није било политике. 

    Ви сте ипак понешто објављивали у совјетско време? 

    -Објављивала сам само у зборницима Јурија Галанскова и Александра Гинзбурга. Али то су били зборници и то објављивање је било „само за своје“. 

    На тргу Мајаковског хлеб се мешао са сузама

    Како је изгледало читање поезије на тргу Мајаковског 60-их година, како се одвијало?

    -Када је откривен споменик Мајаковском у Москви, прво су тамо наступали званични песници на церемонији отварања. А онда су други људи почели да долазе и читају поезију, прво наша група, а затим и друге, придружили су се слушаоци, а викендом је било све више и више народа. На крају је трг био пун. Тамо су се чули и политички стихови. Јуриј Галансков је читао прилично оштру поезију. Али она је била написана за совјетску интелигенцију, која је, у ствари, издала народ бринући о својим бригама, својим животима који су били тако размажени, тако храњени совјетским режимом… Стихови из његовог „Људског манифеста“ говоре управо о овоме: „Не треба ми ваш хлеб помешан са сузама“.  

    Да ли су и девојке учествовале?

    -Па, ево, ја сам била тамо. Једном је дошла Аљона Басилова (жена Леонида Губанова), али тада је полиција већ почела да одводи људе. Да би то спречили, људи би формирали круг око оних који су читали стихове у подножју споменика. Полиција је покушавала да разбије круг, да растури људе, али из круга нико није излазио. Видевши то, Аљона је рекла да то није за њу.

    Било је још девојака које су долазиле са песницима, али оне нису писале стихове. Једна од њих је Рубина Арутјуњан која живи у Немачкој и, колико ја знам, написала је књигу о тим временима… Све је то негде нестало, јер се време променило. Наше време, време тих слободних људи, било је несебично. А онда је, после шездесетих, бити несебичан постало глупо. 

    Ми смо се заиста осећали другачије, осећали смо неку своју изабраност и колико год ми је то сада смешно, тада је било тако. Било је то невероватно време, стално смо били гладни, нисмо имали где да преноћимо. 

    Код Вас су се окупљали уметници, писци... Како је власт реаговала на та окупљања?

    -Та окупљања су уследила касније. Седамдесетих година  смо чак организовали и изложбе, на пример изложбу Михаила Шемјакина који је славу стекао у емиграцији и одлучио да прикаже своја дела у домовини (назив изложбе је био „Вратио сам се у Русију“). Реакција власти нас је изненадила, без обзира што смо знали да је казнени апарат огроман и да су на сваку сличну акцију насртали изузетно снажно. Ништа није било страшно на тој изложби, међу сликама и сликама, гостима, али они су оградили нашу кућу и никога нису пустили унутра. После Шемјакинове изложбе, нашој породици је дозвољено да напусти СССР.

    Сусрет с Бордским

    На тим сусретима у вашој кући вас је посећивао и Бродски? 

    -Када сам живела у улици Кирова, близу нас је живела Света Купчик. Била је сироче од петнаесте године, живела је у комуналном стану и сви станари су бринули о њој. Света је познавала много занимљивих људи, а међу њима је био и Бродски. Када је долазио у Москву, остајао је код ње. Живели смо у истом дворишту, у одвојеном стану, и сви су они, упркос незадовољству родитеља мог супруга, долазили код нас да читају поезију. Тако сам се упознала са Бродским. Занимљиво је било то како је читао: стао би код зида, почињао са неким мање-више нормалним рецитативом, а онда би све више завијао нешто попут јадиковки које жене певају. Онда нам је окретао леђа и тада су високе ноте биле готово неподношљиве. Сам Бродски је био у трансу, у који је уводио и нас. Сигурна сам да то није радио намерно, да то  није била игра. Он се, једноставно, није контролисао. 

    Јосиф Бродски
    © Sputnik / РИА Новости
    Јосиф Бродски

    Али слушали сте без даха, знали сте, кажете, све његове песме напамет. И ви сте подлегли том звуку? 

    -Сви смо знали све његове ране песме. Слушали смо их иако је било немогуће разумети половину речи, али то је читање на нас имало невероватан ефекат. То је био Бродски, за нас фасцинантан. Но, када је Света Купчик емигрирала и током тешког периода позвала Бродског, тада већ веома познатог, рекао јој је да је се не сећа. Занимљиво је да је нешто слично и Набоков рекао Шаховској, жени која му је помогла да из окупиране Француске побегне у Швајцарску, што је било равно подвигу, будући да му је жена била Јеврејка. 

    Писма Набокова пуна страсти

    Да ли запрво говорите о томе да су Бродски и Набоков слични? 

    -Слични су. Али, знате, увек сам о Набокову размишљала као о хладној особи која никада никога није волела. Сматрам да није умео да пише о љубави и да љубави у његовим књигама нема. И само замислите, на самом почетку нашег живота у Паризу упознала сам старији руски пар — рестауратора и његову супругу која се дружила са многим људима из беле емиграције. Међу њеним пријатељима била је и жена чију је ћерку Ирину Набоков заиста волео. И тако када су обе умрле (мајка и ћерка), моја познаница је добила архиву која садржи невероватан број Набоковљевих писама. Дали су ми да их прочитам. А то су тако страсна писма, то је један потпуно другачији Набоков! Питала сам газдарицу зашто их не објаве, а она ми је рекла  да породица писца то никада не би дозволила. Та писма постоје, налазе се код француског слависте и колекционара Ренеа Гуера, кога сам наговорила да их откупи, верујући да дефинитивно неће бити изгубљени у његовој колекцији. 

    Ахматова није била природна

    Неке стихове посветили сте Ани Ахматовој. Да ли сте је упознали?

    -Ахматову сам два пута видела у Москви код заједничких познаника и два пута сам долазила код ње када сам била у Лењинграду (позвала ме је када смо се упознале). И сваки пут бих је са узбуђењем гледала, слушала. Читала је поезију, волела је да чита. Касније сам схватила: било би много боље и исправније орибати јој подове, купити потпепштине, ући у кухињу, јер је Ахматова у свакодневном животу била потпуно несређена. У комуникацији је увек била на опрезу: плашила се погрешног геста, желела је увек да буде мудра и због тога није била природна.  

    -Све време се осећала нека врста афектираног држања и  то је било тешко, управо због слике о њој. Наравно, у то време није изгледала као Ахматова какву је памтимо по фотографијама, али добро је изгледала и веома добро је читала поезију. Када је говорила о својим пријатељима и својој ери, користила је заменицу „ми“, никада није говорила „ја“. 

    Да ли је тачно да су је звали царица?

    -Можда међу совјетским писцима. Не заборавите да је она била званични совјетски писац, члан Савеза писаца. 

    Руска песникиња Ана Ахматова и писац  Борис Пастернак
    © Sputnik / РИА Новости
    Руска песникиња Ана Ахматова и писац Борис Пастернак

    Зверев је спавао само испод клавира

    Дружили сте се и са Алексејем Хвостенко, кажу да је песма „Златни град“ написана у вашој кући? 

    -Хвост је моје кумче. Готово све његове песме су написане код нас, па и  „Златни град“. Хвост је био диван. Постоји жаргонска реч из тог времена — „кочумат“, која описује стање безбрижног нерада. Хвост је читавог живота био у том стању. Не сећам се ни једног сукоба са његовим учешћем. И ако се ненадано догоди нека гласна свађа због политике, или ако се жене посвађају због њега, он се једноставно затварао у тоалет и чекао долазак мира. Са годинама је постао активнији, али то је већ било у Паризу.

    Дружили сте се и са Венедиктом Јерофејевим и Анатолијем Зверевим, каква су ваша сећања на њих?

    -Јерофејев је био чист, светао, невероватно стидљив. Памтим га као неког ко се смејао очима и ко је много причао о себи. Није био много занимљив за дружење, мада не знам да ли је то уопште дружење  када пијете чај са пријатељима који вам смрзнути са улице дођу у кућу. А све сам их тако примала.  О Звереву бих могла бескрајно да причам. Много сам га волела и често га доводила да  живи код нас, мада је и он сам долазио када је био јако пијан. Зверев није био лош уметник и није сликао за мале паре, као што сада о њему говоре. Многи професори и академици су га радо позивали код себе и трпели одређено време. То што је знао да приреди за столом било је ужасно. Али, било је занимљиво слушати га,  ићи са њим у музеј,  у зоолошки врт... 

    Када је долазио код мене, увек сам му намештала кревет на расклапање и чисту постељину. Али он никада није спавао тамо, већ је ширио новине испод клавира и спавао на њима. Сећам се да је увек када би се људи код којих је долазио умарали од њега, проналазио начин да лепо оде. Једном сам дошла у неку кућу по њега, где сам га затекла како спава испод стола. И замислите, он је изашао одатле и рекао: „Шта је ово? Сто? Зверев не може да спава испод стола. Зверев може да спава само испод клавира“.

    Веома рано сте почели да пишете, да ли то радите и данас?

    -Имала сам око 12 година када сам почела да пишем, али су ти  рани стихови изгубљени. Песме које сам написала са 18 година уврштене су у књигу „Сведок у сазвежђу Лава“ која је објављена 1998. Одлучила сам да је објавим када сам осетила да се песме губе. Песме не пишем за столом, на папиру, већ у мислима. И преправљам их у мислима. И данас могу да „успавам“ песму, а затим је дуго враћам тачно у онај облик у ком је била. 

     

    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога