Слушајте Sputnik
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 291
    Пратите нас

    Када Андрић говори о страху, то је модерније од свих текстова које сам читао у последње време. Све је у његовим причама од пре пар стотина година. Тај наш простор функционише исто, мењају се само костими, каже редитељ Никита Миливојевић.

    Стално у свету који нас контролише и манипулише нама

    „Нису Турци, али јесу неки други. Стално се осећате да сте у свету који вас контролише и манипулише вама“, напомиње познати редитељ.

    Представа „Травничка хроника” Иве Андрића у његовој режији (продукција Народног позоришта из Новог Сада и Народног позоришта из Сомбора), отвара 40. Борине позоришне дане у Врању који се, под слоганом „Садашње у прошлости” одржавају од 21. до 24. октобра.

    Садашњост у прошлости

    На питање шта повезује Иву Андрића и Бору Станковића, односно Шекспира и Андрића, Никита Миливојевић за Спутњик каже:

    - Спона се сама намеће. То су два велика имена српске књижевности и моја прва асоцијација је да је Андрић веома поштовао Бору Станковића. Писао је о њему. Често га спомиње и издваја га као посебну личност у српској књижевности. Сећа се сусрета са њим.

    Слоган Бориних позоришних дана је „Садашње у прошлости“. Да ли је „Травничка хроника“ право дело за ту потрагу, како сте је Ви читали  у овом добу?

    - Нисам знао који је слоган овогодишњих Бориних дана и сада сте ми помогли да пронађемо много чвршћу и очигледнију везу између ова два писца. Иви Андрићу су стално пребацивали да се бави само историјским темама и питали су га зашто не узме нешто модерније. Он је говорио да не уме да направи разлику између прошлости и садашњости, да за њега ту нема разлике, као и да се по њему будућност најбоље види у прошлости. То осећање да се будућност најбоље види у прошлости за мене је нешто, не врло тачно, него узбудљиво. Играли смо „Травничку хронику“ у Шапцу (на фестивалу „Позоришно пролеће“) и слушати те текстове, препознати их као своје, када рецимо Андрић говори о страху, то је модерније од свих текстова које сам читао у последње време. Због тога је Иво Андрић велики и свевремени писац. Све оно у чему је човек човек, препознато је још у његовим романима и причама. Тај наш простор функционише исто. Мењају се наравно костими, обичаји времена, али суштина, понашање човека у одређеним околностима је исто.

    Осећање несталности кључ представе

    Премијера представе „Травничка хроника“ била је пре годину дана. Много тога се десило од тада. Да ли сте поновно извођење „Травничке хронике“ сада гледали на другачији начин?

    - Француски конзул господин Давил стигао је у Травник потпуно неспреман. То време које је он провео у Травнику је фантазмагорично. Он је стигао у стварност са којом није имао ништа заједничко и често није могао да разликује шта је стварно, а шта није у тој реалности у којој се нашао. Осећање несталности свих ствари око њега које је затекао, била је сама суштина представе. Чинило ми се да се у томе налази кључ за представу. То осећање да ни у шта не можете бити сигурни, да оно што је данас ваша стварност већ сутра можда није, да се лако ствари окрену у своју супротност, то се све налази у роману, а ја сада говорим из позиције неког ко је доживео то као и сви остали – једну потпуно нову стварност, коју пре годину дана нисмо могли ни да замислимо. У позоришту смо сви били са маскама, прскали смо руке, били на удаљености и нисмо могли нормално да се поздрављамо. То је фантазмагорична слика позоришти у којој се сви први пут налазимо и као да је изашла из Андрићевог романа и свих других кошмарних слика које се налазе у глави тог главног јунака.

    Шта би нас Андрић саветовао данас?

    - Могао бих било коју од својих омиљених реченица да изаберем. Сваки је савет злата вредан, али увек се сетим оне чувене реченице да све што чинимо, мислимо и осећамо тежи ка другој обали и сва наша нада је на другој страни. То је једна од оних мисли које уливају оптимизам. Треба гледати на другу обалу са осећањем да постоји нада и да ће ствари ићи у бољем смеру за све нас.

    Представа „Травничка хроника” Иве Андрића у режији Никите Миливојевића
    © Фото : Ахрива Никите Миливојевића
    Представа „Травничка хроника” Иве Андрића у режији Никите Миливојевића

    Поема о усамљености једног човека

    Режирали сте „На Дрини ћуприја“ у Грчкој и Немачкој. Да ли је „Травничка хгроника“ ипак била већи залогај чак и за искусног редитеља?

    - „Травичка хроника“ је била тежи задатак за драматизовање. Почео сам да размишљам о њој када сам у Дизелдорфу радио „На Дрини ћуприја“ и учинило ми се да имам праве кључеве. Та два романа треба читати заједно. Они некако настају из истог осећања. „Травничка хроника“ је велики унутрашњи монолог. То је поема о усамљености једног човека и скоро је без дијалога. У том смсилу теже је претворити је у драмски текст. Знамо и да Иво Андрић није много веровао у драматизовање својих романа, прича, новела, нити у сценарије. Имао је својих разлога за то. Али оно што је моје велико откриће радећи ова два романа, што ми је помогло да стигнем до драматизације јесте осећање да Андрић пише у сликама, и то таквим да вам остају незаборавне. Трудили смо се да представу правимо као велики визуелни спектакл о Травнику и она је сва од слика које нам Андрић понудио. Ми смо покушали да их оживимо на сцени. Тај интровертни свет главног јунака требало је претворити у екстровертни. То је била највећа авантура и за мене и за глумце.

    Да ли ћете се прихватити неког другог Андрићевог дела?

    - Имам на списку разне Андрићеве приче. Исто имам утисак да су све саткане од атмосфере и написане узбудљивим сликама, да се могу претварати у позориште, можда чак пре у филм. Постоји жеља да се и даље бавим њиме, али човеку треба и предах да то не буде нешто континуирано. Свакако заслужује пажњу. Срећнији сам што сам радио „Травничку хронику“ него да сам радио „Хамлета“, јер је то наша прича, велики роман који припада свима нама. Радити Андрића је за редитеља прави дар, привилегија.

    Историја исписује круг

    Зато се опет враћате Шекспиру? Мало Андрић, мало Шекспир?

    - Да, тој листи недостаје Бора Станковић. То је такође велики писац којим се вреди бавити. Пошто смо почели са везама Боре Станковића и Андрића, постоји у мојој глави занимљива веза између Шекспира и Андрића. Обојица су се доста бавила историјским темама и један и други историју третирају као нешто што исписује круг. Краљеви код Шекспира се стално врте у круг. Један почне па други потпуно исто. Тако и код нас историја исписује круг. Стлано се вртимо око истих ствари и тема. Имате утисак да смо у зачараном кругу са свиме што нам се дешава. Као што сам рекао само се костими мењају. Нису Турци, али јесу неки други. Стално се осећате да сте у свету који вас контролише и манипулише вама.

    И нема изласка из круга?

    - Нада је с друге стране. Постоји наша жеља и постоји уметност која нам је дата као бољи свет, визија нечег бољег.

    Када ћете оживети Шекспирове снове?

    - Увелико сам у припремама. Писање је можда и најважнији део тога, када покушавате да дате оквир свему. То је једна дивна тема – Шекспиров свет снова у његовим комадима и постаће један велики сан. То је ауторски пројекат, а какав ће на крају бити, не знам. Све ће се то умесити заједно са глумцима. Свакодневно се чујем са театром у Шведској и правимо планове, цртамо сценографију. Морамо да се што боље спремимо. Ускоро ће почети пробе.

    Прочитајте још:

    Тагови:
    позориште, Травничка хроника, Никита Миливојевић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога