Слушајте Sputnik
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 113
    Пратите нас

    Аутор филмова „Муње“ и „Три палме за две битанге и рибицу“, Радивоје Раша Андрић, дугих 16 година од последњег филма „Кад порастем бићу кенгур“, завршио је снимање новог остварења „Лето када сам научила да летим“ према истоименом роману Јасминке Петровић.

    У разговору за Спутњик редитељ неких од најпопуларнијих српских филмова открива где је био и шта је радио после хита „Кад порастем бићу кенгур“ и чиме га је инспирисала прича Јасминке Петровић.

    И после „Кенгура” остао помоћник режије

    Због чега се тако дуго нисте прихватили режије филмова? Није било доброг сценарија или су Вас привукле серије?

    - Мени није лако пронаћи сценарио који бих волео да радим. Давно сам одлучио да ћу, ако не нађем сценарио који ми баш лежи, радити друге послове. Кренуо сам као помоћник режије и радио сам то годинама И пошто сам завршио студије. Нисам имао жељу, ни амбицију да снимим филм, међутим дошло је и то. Након „Кенгура” наставио сам да радим као помоћник редитеља и то је један од разлога због чега дуго нисам режирао филмове. Други разлог је што ми нису пролазили пројекти када сам, после 12 година паузе, почео да их предајем на конкурсе. И трећи разлог је био што ми је после последњег филма, продуцент Милко Јосифов рекао да ће биоскопи да пропадну и да се треба бацити на серије. Ја сам мислио да је он шашав, међутим биоскопи су после тога затворени и серије су постале популарније од филмова. Пет година сам се бавио серијом „Хајдуци“ по мотивима дела Бранислава Нушића. Свашта смо дописали да бисмо „Хајдуке” приближили данашњој публици и учинили их занимљивијим, али је серија била прескупа и нисмо је снимили. Друга серија је била по књизи Бориса Дежуловића „Јебо сад хиљаду динара“ о једној акцији из рата 1993.  На томе смо радили шест година и тек је она била скупа. Тако је прошло 11 година, али ми није жао.

    Оштар на језику и у ставовима

    Шта вас је мотивисало да снимите „Лето када сам научила да летим“?

    -Нисам одмах одлучио да радим овај филм. Није моја тема. Мало сам се плашио да радим дечији филм. Ја сам оштар на језику и у ставовима. Нисам сигуран да је то добро за децу. За рад са децом је потребно ужасно много стрпљења. Рекао сам продуцентима: „Не знам да ли бих ово радио, али хоћу да вам помогнем око сценарија”. Мало по мало и цела прича ме увукла.

    Роман Јасминке Петровић је вишеслојна прича. С једне стране имамо тинејџерку са свим проблемима које носи то доба, а с друге распад Југославије, поделу породице као последицу рата. Шта је у фокусу Вашег филма?

    -Обе те линије приче су у фокусу. Софијина је оштрија, пошто је она главна јунакиња, док друга прича постоји на нивоу интриге, у сенци, па онда преузима главну линију да би се на крају све то спојило. Није то било лако урадити у сценарију, који има чвршћа драматуршка правила од романа. Било је повуци-потегни и мучили смо се док нисмо напипали праву меру. Сценаристкиња Љубица и ја смо дрндали три године и једва се изборисмо. Последња сцена је написана последњег дана снимања. Био је то измешан процес – писање, снимање, глумљење и тумачење.

    Олга Одановић и Клара Хрвановић на снимању филма Лето када сам научила да летим
    © Фото : Глорија Лизде
    Олга Одановић и Клара Хрвановић на снимању филма "Лето када сам научила да летим"

    Цела Југославија је била наше двориште

     Колико је Вама био битан тај сегмент приче о односу Срба и Хрвата, подељеној породици и начину на који нове генерације гледају на прошлост?

    - То је један од разлога због којег сам се прихватио тог сценарија. Припадам генерацији која је одрасла у Југославији и која је целу ту државу доживљавала као своје двориште. Дивљао сам по ноћним клубовима у Београду, али и у Загребу, па и у Љубљани, лета сам проводио у Хрватској. На сву срећу немам пример покиданих веза у фамилији, а успео сам да одржим и сва предратна пријатељства, чак и да стекнем нова. Али, желео сам о томе да говорим. Када се завршио рат, осетио сам, као и добар део оних са којима сам се дружио, да је наш задатак да повезујемо оно што је прекинуто или се угасило. То смо и радили. И рад на овом филму доживљавам на исти начин, иако је то сада много лакше него 1995. или 1996. године.

    Да ли је на тим младим генерацијама да повежу раскинуте нити? Софија не зна ништа о рату, није ни знала да има родбину у Хрватској, али је постала кључ њиховог зближавања.

    - На сву срећу та деца нису толико оптерећена свиме што се десило. Они ће наравно учити о томе из историје, тачније из две или три историје пошто се оне разликују, али чим им се укаже прилика да упознају неког с друге стране границе, та историја постаје безначајна. Ти више не гледаш историју него човека преко пута тебе. Постаје небитно како се тај човек зове или презива уколико ти се допадне и постане ти драг.

    Лето када сам научила да летим
    © Фото : Глорија Лизде
    Лето када сам научила да летим

    Молим младе да не јуре да одрасту

    Однос према старијима, природи, књигама...много тема отвара књига Јасминке Петровић, а које поруке Ви желите да пошаљете својим филмом?

    - Увек је незахвално говорити о томе. Требало би људи да погледају филм па шта ко ухвати. Ја сам желео да кажем младима да не јуре да одрасту. У преломним моментима живота - са 12 или 13 година обично желиш да имаш 15 или 16. То је глупо. Покушавам да кажем деци да искористе тих 12 година, јер су оне исто феноменалне као и 13 и 14 или 15 и 16. Глупо је журити да одрастеш, јер губиш оно што ти се у том тренутку дешава. Сећам се и сам колико сам журио да будем осмак, а не петак.

    Снимање филма Лето када сам научила да летим
    © Фото : Глорија Лизде
    Снимање на Хвару

    Шта је дете у Вама пронашло у овој причи?

    - Море. Ја јако волим воду. Снег волим можда  и више, али море је, бар мени, увек било важно, и данас је. Зато је било феноменално снимати на мору, упркос напору и стресу. Сваког дана од јутра до вечери и тако пута 30. Тешко је то и нормалном човеку, а камоли ненормалном какав сам ја. Море ме је лечило. Додуше, шибао нас је ветар и киша. Једног дана је надошла плима и вода је стигла до расветних тела, али смо се избавили. Пљускови, трке бициклиста, све живо се дешавало и некако смо се провукли 15 пута кроз иглене уши. Чак и при крају, када смо падали у депресију с уверењем да никада нећемо снимити филм, ишао сам сваког дана на пливање.

    У последње време доминирају крими серије. Најгледанији српски филм у протеклих 10 година је „Јужни ветар“ истог жанра, а ви сте се одлучили за потпуно другачију тематику. Да ли су нам филмови као што је “Лето када сан научила да летим” потребни?

     - Све нам је потребно. Потребне су нам и крими серије, али овај филм није потребан, него неопходан. Деца су запостављена. То је чак више посао телевизије, јавног сервиса, него филма. Током мог детињства, које није било тако давно, пре 35 година, уредник дечијег програма Телевизије Београд био је Душко Радовић и озбиљно су се бирали људи који могу да се баве децом. Сада се ради левом руком, само да се одради. То је грозно. Не одрасташ уз „Невен”, него уз нешто што се сними за три динара. И даље има добрих дечијих писаца, знам и неке глумце који се труде да направе дечији програм, није чак проблем ни новац, јер су дечији програми много јефтинији од крими серије, али недостаје воље. Људи са врха немају воље ни интересовања да се тиме баве. Зашто? Не знам. Потпуна ми је мистерија зашто се људи не баве децом.

    Жарко Лаушевић и Лука Бајто
    © Фото : Глорија Лизде
    Жарко Лаушевић и Лука Бајто
    Жарко Лаушевић природан избор

    Како сте бирали глумце? Поред младих глумаца Кларе Хрвановић, Луке Бајта и Еме Рогић, играју Олга Одановић, Сњежана Синовчић и Жарко Лаушевић.

    - Радио сам обимна пробна снимања, прво са децом. Имали смо глумачку школу за двадесетак девојчица, па је избор сужен на 12, па на две. Са њима смо радили пробна снимања у Сплиту и одабрали смо Клару, док је Нађа Мазалица добила споредну улогу. Све време смо размишљали како да донесемо ту одлуку и саопштимо им, али она је сјајно примила тај шок. Када смо изабрали бабу, баба-тетку и девојчицу, са осталима је ишло лакше.

    Зашто сте одабрали  Жарка Лаушевића?

    - Схватили смо да нам треба много јак глумац, јер нема много простора за њега у том филму. Да би успео да парира осталим ликовима мора да буде велик. Таквих глумаца нема много, нарочито тих година. Избор је био једноставан.

    Шта следеће радите?

    - Следећа ствар на којој радим је серија „У загрљају црне руке“. То је комедија на ивици гротеске. Срђан Ћешић пише сценарио и то је условно речено наставак „Црног Грује”, али и није. То седму годину радимо, али мислим да се сада приближило реализацији.

    Прочитајте још:

    Тагови:
    Радивоје Раша Андрић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога