Слушајте Sputnik
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 240
    Пратите нас

    Радећи филм „Оаза“ нисам мислио да ће свет унутар Дома за децу ометену у развоју постати метафора света у којем тренутно живимо. Интересовале су ме емоције јунака који се налазе у институцији, а сада смо сви институционализовани и у великом психолошком експерименту добровољно суделујемо као статисти, каже за Спутњик редитељ Иван Икић.

    Икић је за филм „Оаза“, премијерно приказан у програму „Дани аутора“ Филмског фестивала у Венецији, где је и награђен, недавно добио признање „Роберто Роселини“ на четвртом Међународном фестивалу „Притајени тигар, скривени змај“ у кинеском граду Пињау.

    Редитељ за Спутњик открива како је изгледао рад с децом ометеном у развоју и због чега у том свету, скривеном од очију јавности, он данас види све нас који се суочавамо с пандемијом.

    Свет унутар дома постао метафора нашег живота

    Причу која се одвија у Дому за децу ометену у развоју у Сремчици препознали су у Италији и Кини, у различитим културама и срединама. Шта Вам то говори?

    — Мени је драго да је жири у Пињау био састављен од кинеских филмских уметника, што ми је сигнал да филм функционише у средини коју ја не познајем, као ни већина наших аутора. И поред добрих политичких односа са Кином, ми имамо скромну културну размену са том земљом. Свака повратна информација и емоција из друге средине јако ми значи, јер онда осећам да филм превазилази уске границе не само наше земље, већ западне културе којој припадамо, колико год били на њеној маргини.

    У свом првом филму „Варвари“ бавите се тинејџерима које је друштво одбацило и сматра их варварима. У „Оази“ су поново у фокусу Вашег интересовања млади неприхваћени у друштву. Шта Вас привлачи таквим темама?

    — Мислим да је већина људи заправо друштвено одбачена, само што је можда у мојим причама то експлицитније него што ми остали доживљавамо свакодневно. Ја приказујем примере који обично остају скривени од очију јавности, осим ако се не нађу у црној хроници. Мора нешто лоше да се деси да бисмо чули за те приче, или морамо имати лични контакт с тим људима. Ја сам имао личну везу. У првом филму је у питању мој комшилук, људи који су мени блиски, а у другом се ради о свету који добро познајем. Имао сам из прве руке искуство са људима са посебним потребама и тражио начин да то изразим кроз филм. Интересовао ме је тај скривени свет. Радећи филм нисам мислио да ће тај свет унутар дома у једном тренутку постати метафора света у коме тренутно живимо, да ће сви односи из филма моћи да се тумаче као шира метафора света пандемије. Интересовале су ме емоције јунака који се налазе у дому, институцији, а сада смо сви институционализовани, хтели ми то или не. Цела ситуација чини да ретко можемо сами да донесемо било коју одлуку која се тиче нашег живота. Тај простор нам се све више сужава. Сваког дана примамо поруке с телевизије шта смемо, а шта не. Живимо катастрофу „Ковид 1984“, само што у том великом психолошком експерименту добровољно суделујемо као статисти.

    Даровити натуршчици у филму „Оаза“
    © Фото : Промо
    Даровити натуршчици у филму „Оаза“

    Заборавили смо на вредне мале кораке

    Да ли су Вас Ваши јунаци научили нечему што Вам у овој ситуацији може користити?

    — Јесу, стрпљењу. То је нешто на шта не обраћамо пажњу. Наш живот се толико убрзао да смо дошли до тачке пуцања, тако да сада морамо стрпљивије да сагледавамо све. Особе с посебним потребама, ти млади глумци, први пут су стали пред камеру и била је огромна непознаница да ли ће то дати резултате. Уз њих сам научио да је потребно много труда да бисмо постигли резултате и да су ти мали кораци заправо веома вредни. Научили смо да корачамо брзо, па те мале кораке не примећујемо.

    Како је рад на филму утицао на њих, да ли је било тешко извући из њих потребне емоције, с обзиром да не глуме себе?

    — Моја идеја је била да идем тежим путем, да јунаци које одаберем не глуме себе, него улоге које сам ја смислио, што је у старту доста отежало наш рад. Испоставило се да је то неоткривено поље на коме заједно трагамо. Филм је маратон и људи који годинама раде, често се изгубе у процесу. Они нису осећали никакав притисак, тако да смо створили простор где можемо да пробамо и грешимо. Највећа мотивација им је била када открију да могу нешто што нису знали да могу. Онда им је било лакше да из дана у дан улазе у нове задатке. Сваког дана изнова смо морали да проналазимо емоцију, мотивацију. Стално на клацкалици и сваког дана је била борба. Успели смо и њихов труд се види на филму. Људи то препознају, због чега ми је драго.

    Малим корацима до успешног филма
    © Фото : Промо
    Малим корацима до успешног филма

    Од рођења обележени

    Какве су биле њихове реакције на почетку када сте дошли и изложили им своју идеју, а какве по завршетку процеса?

    — Идеја о глуми свима је деловала занимљиво, али када су се суочили са реалношћу, да је то често досадно и захтева много понављања, брзо су одустајали. Дуго смо радили, па се искристалисала група која је откривала своје непознате таленте и то им је била мотивација да и даље раде са мном. У образовању особа с посебним потребама кораци су мали, а људи често имају мало стрпљења с њима. Када вам неко целога живота говори да не можете да се уклопите у задате друштвене оквире, то страшно демотивише. Од рођења сте на неки начин обележени и стављено вам је до знања да нешто не можете. Нова знања и таленти које су откривали корак по корак, будили су у њима нову емоцију и мотивацију. То је и нас иза камере мотивисало. Снимање филма је исцрпљујуће, напорно чак и за професионалне глумце.

    За партнере су имали професионалне глумце Горана Богдана и Марушу Мајер. Каква је била интеракција између њих?

    — Идеја је била да професионални глумци буду потпуно уклопљени у амбијент у коме раде и да не постоји никаква привилегована позиција. Када своје колеге почетнике третирају исто као и себе, изгуби се напетост и непотребна битка ега испред камере. Јако је занимљиво када се укрсте људи који никада нису играли и професионалци с дугим каријерама. Много уче једни од других, прилагођавају се и резултат буде необичнији стил глуме него онај који смо навикли да гледамо сваког дана — глумачке клишее, научене и добро уходане гестикулације.

    Значи и они су учили од младих натуршчика?

    — Када испред себе имате неког ко је природан таленат и који вас прати и инспирише, то је за сваког глумца добро. Прво га избаци из комфорне зоне, а онда га мотивише да открива емоције и мотивацију, импулс, ритам који производи особа поред вас и надовезујете се на то. Много пута се баш због тога деси нешто изненађујуће у сцени.

    Откривањем нових таланета сваког дана добијали мотивацију
    © Фото : Промо
    Откривањем нових таланета сваког дана добијали мотивацију

    Мора се променити перцепција

    Живот унутар Дома за децу ометену у развоју и у сличним установама скривен је од очију јавности и често постоји много предрасуда о томе. Да ли филм као што је „Оаза“ може утицати на промену перцепције?

    — Надам се, али не верујем да је филм довољан. Можда је само корак ка томе, али потребан је много шири друштвени амбијент. Мора много више о томе да се говори и размишља, да се траже нови начини интеграције. Проблем је криза идеја. Помака неће бити док не будемо имали испред себе људе с посебним потребама, док их не будемо сретали сваког дана, комуницирали с њима, учили једни о другима. Ми и даље те људе перципирамо из перспективе милосрђа, што је погрешно. Када почнемо равноправно да гледамо људе испред себе, моћи ће нешто да се промени.

    Из свог искуства рада и комуникације са младима у дому у Сремчици који је Ваш закључак, шта је њима заправо потребно?

    — Прво да буду повезани са заједницом у којој живе. Друго, едукација није на задовољавајућем нивоу и потребно је да буду шире друштвено прихваћени, што се може остварити кроз посао. Особе с посебним потребама се тешко запошљавају. Поседују много талената, а остају маргинализовани. Често мислимо да ће све то решити институције, али сви ми морамо да променимо начин гледања на тај проблем.

    Када ћемо филм „Оаза“ гледати у Србији?

    — Надам се ускоро, али су сви планови неизвесни. Не знамо шта ће се десити следећег дана и незахвално је планирати. Делује да ће ова година наставити да нас изненађује и даље. Не видим светлији период испред нас. Надам се да ће филм ускоро бити приказан, ако не наступи још један зимски сан.

    Прочитајте још:

    Тагови:
    филм, Иван Икић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога