Слушајте Sputnik
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 46
    Пратите нас

    Често су ми говорили да сам као скенер или ренген, да пролазим кроз оно споља и покушавам да видим оно унутра. Верујем да ликови на мојим делима смо заправо сви ми, каже визуелни уметник и музичар Владимир Лалић, чија је самостална изложба „Седименти и сентименти“ постављена у Музеју града Београда.

    Своје седименте, слојеве сећања и емоција, Владимир Лалић на новој изложби, у форми својеврсног визуелног дневника, приказује експериментисањем са новим медијумима и материјалима - уместо папира користи плексиглас, а посебан сегмент чине звучно-визуелне инсталације, видео радови, објекти са ЛЕД расветом и имплементираним звучницима, „cite specific“ инсталације у мраку.

    Седименти као слојеви сећања

    Седименти и сентименти окосница око које се врте сви радови на изложби. Седименти као слојеви су сећања где сам ја сецирао своје породичне албуме и то у тренутку када сам имао операцију на мозгу. У том тренутку када нисам могао да се посветим великим цртежима, из кревета сам кренуо да сакупљам све то. Та серија је другачија од других, а опет се види моје ауторство, мој израз“, каже Лалић за Спутњик.

    Једна просторија посвећена је твом детињству?

    - Ово ми је деловало као добар тренутак да направим „cite specific“ ситуацију са колажима, књигама које су ме инспирисале, ту су и играчке из мог детињства. Овај музејски простор ме јако инспирише баш зато што је пред реконструкцијом и био је велики изазов осмислити га. Пошто постоји дугачак ходник испресецан собама, моја идеја је била да свака соба буде један осврт на старије серије радова и презентација нових дела које београдска публика није имала прилику да види.

    Сећања из детињства, сецирање породичних албума
    © Sputnik / Дејан Симић
    Сећања из детињства, сецирање породичних албума

    Париз у срцу, Сингапур у плексигласу

    Тај дугачки ходник на првом спрату Музеја града Београда почиње серијом цртежа из периода твог боравка у Паризу?

    - Тада сам кренуо да раслојавам човека, да скидам кожу, продирем кроз мишиће и кости да бих некако пронашао шта је човекова истина, да га размаскирам. За ове радове сам добио награду из Фонда Владимир Величковић, а неки из те велике серије налазе се у Краљевској академији у Бристолу, у Енглеској, и у трци су за престижну награду за цртеж.

    Како је Париз утицао на тебе и твој рад?

    - Париз је једноставно диван град и остао ми је у лепом сећању иако је он данас сенка онога што је некада био. Имао сам пет-шест успешних изложби тамо и заиста ми је остао у срцу. Путовања су мени јако битна. Сваки пут када отпутујем негде на дуже, као што се десио Сингапур прошле године, роде се нове идеје. То је константна инкубација идеја.

    Скидам кожу, продирем кроз мишиће да бих размаскирао човека
    © Sputnik / Дејан Симић
    Скидам кожу, продирем кроз мишиће да бих размаскирао човека

    Шта је Сингапур пробудио у теби?

    - Доста експериментисања, играња са новим материјалима. То је као да се изместиш у други свет. Тропска земља је доста инспиративна и ту сам кренуо да мало више експериментишем са плексигласом и светлошћу.

    Зашто си папир заменио плексигласом?

    - То је дошло случајно. Штампао сам сегмент цртежа на фолији и то ми је дало идеју да могу да правим композиције са плексигласом. Он је глатак, а ја сам увек волео гладак папир, јер је цртеж ту најфлуентнији. Поред тога даје добру прилику да се ради у слојевима и када се осветли цртеж у плексигласу, може да се пројектује на зид.

    Дело Владимира Лалића
    © Sputnik / Дејан Симић
    Видимо кроз осећаје

    Погледајте се у огледало

    На твојим делима су деформисана тела, унакажена лица, гротескне појаве. Да ли је то твоје виђење света који нас окружује?

    - Нека јесу, нека нису. Гротеска значи припајање неких симбола човеку. Ми од памтивека себе видимо као врсту „Übermensch"-а, како каже Ниче, суперхероја који је наш покушај да будемо оно што бисмо желели или чему се надамо. Ја сам одувек волео да цртам људе у покрету. На факултету ми је било занимљивије да цртам модела у тренутку када хода, него док досадно седи. У том цртању се десе померања, деформације и пошто живимо у овом ужурбаном времену, такве ствари су нормална појава. Свакако не верујем у неко фотографско приказивање. Фотографија је равна, а ми видимо кроз осећаје. Некога видимо мањим или већим него што јесте. Имамо обичај да кажемо: „Данас сам са две леве ноге“ или „Оволика ми је глава“. Ми осећамо да је тело променљивије него што нам данас мода диктира - савршено, симетрично. У мојој ликовности је то досадна ствар.

    Ко су ликови на твојим делима?

    - Мени су често говорили да сам као скенер или рендген, да пролазим кроз оно што је споља и покушавам да видим оно унутра. Наш познати писац Михајло Пантић је, отварајући једну моју изложбу, рекао: „Изволите уђите и погледајте се у огледало“. Тако да ја верујем да сви ови ликови смо заправо сви ми.

    Седименти и сентименти
    © Sputnik / Дејан Симић
    Седименти и сентименти

    Да ли је ово и твој визуелни дневник?

    -Да. Људи ће на овој изложби моћи да виде у ветринама исечке, цепане делове цртежа, неке полу успеле цртеже. Ту се види тај вртлог и влажност коју имам константно у атељеу да би могли да расту плодови. Посетиоци могу да виде и препознају из којих су малих записа, који јесу као дневник пошто ја свакодневно цртам, изникли неки од ликова у композицијама већег формата.

    Камелеон који воли да мења облике

    Да ли боље комуницираш са светом путем цртежа или музике?

    - Музика и визуелна уметност су нераскидиви. И једно и друго имају битну улогу у мом бићу. Када си сликар, ти си дефакто између четири зида и то је мало усамљенички посао. Код музике имамо веће бине, веће продукције, више људи па је то много више социолошки моменат. Питају ме често да ли сам музичар или сликар и да ли ћу се већ једном одлучити. Одлука се десила оног тренутка када сам кренуо паралелно да се бавим и једним и другим. Драго ми је да је на овој изложби имплементиран и мој глас унутар неких дела. Изложба је најбољи пресек и једне и друге уметности и показатељ како се оне спајају, иду паралелно и једна другу хране.

    Када твоја оловка крене да пише ноте, а када да црта?

    - Ја бих рекао да је то стално. Ја често у размишљању о ликовним проблемима видим ритмику нота. Најдраже ми је када људи који не знају да сам музичар, чују музику коју компонујем и кажу па ово је као да гледам твоја дела или када музичари прокоментаришу моје цртеже речима: Ово је као омот за твој албум. Сада имплементирам музику коју сам независно радио у дела изложена у Музеју града Београда.

    Како се у свему томе уклапају опера „Љубавни напитак“ и мјузикли „Ребека“ и „Јадници“ у којима певаш у Мадлениануму?

    - Ови плексигласи подсећају на позорницу, сценографију, тако да театар је имао велики утицај на мене, естетика театра, та изложеност коју имају глумци на позорници, али и сви ми свакодневно, можда и цео свет као једна позорница. Ја верујем да сам тај камелеон који мења облике. Волим понекад да на бини глумим заљубљеног дечачића, а у другом тренутку да ломим сталке и шутирам ствари са бине. То је део мог бића и обожавам све те трансформације.

    Уметност као запитаност и будност

    Када ће бити готов нови албум твог бенда „Organised Chaos“?

    - За пар месеци ће изаћи. Имам још неколико ствари да урадим које нисам стигао због свих изложби, али ближи се тренутак када ћу избацити нови материјал.

    Даљи планови који се тичу визуелне уметност?

    - Многе ствари су отказане због пандемије. У фебруару ме чека групна изложба у Паризу. Изложба у Бристолу ће трајати до краја марта и до половине следеће године назад у атеље.

    Да ли је теже сликару или музичару да преживи у овој ситуацији са пандемијом?

    - Исто је. Музичару је можда теже, јер се концерти одражавају пред публиком и цела та индустрија је јако погођена. На изложбу може да улази мање људи па сликарство плива у овом тешком периоду. Ово време показује колико је култура потребна. Видело се да се људи још више у оваквим ситуацијама окрећу уметности. Она не одговара на питања, али их поставља и чини да се запитамо, да постанемо свеснији света око нас.

    Прочитајте још:

    Тагови:
    Владимир Лалић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога