Звезда филмова „Клип“, „Атомски здесна“, „Добра жена“, серија „Убице мога оца“, „Јутро ће променити све“, „Мочвара“, недавно је имала премијеру представе “Југојугославија” немачког редитеља Бона Парка у Београдском драмском позоришту, а за Спутњик открива да јој је после десет година бављења глумом данас једнако важан мир и време са себе.
Понекад је тешко чути своје мисли
„Трудим се да што више бринем о себи, да налазим времена за ствари које нису само рад. Раније ме је искључиво покретао рад, али сада увиђам да ми и време проведено у хобијима, бављењу собом додатно значи за професију којом се бавим. Јако ми је значајан тај контрапункт који сам тек сада открила. Добила сам потребу за миром и проналажењем својих потреба и осећања. Толико је све око нас гласно да је понекад тешко чути своје мисли, а можда је у том мом свету све додатно појачано, истиче Симијоновићева.
У свет глуме ушла је са 15 година улогом у филму “Клип”, а у њеној биографији су и запажене улоге у представама „Јами дистрикт“ Кокана Младеновића, „Осама — Касаба у Њујорку“ Дарка Бајића, „Сумрак богова“ Јагоша Марковића, „Кад су цветале тикве“ Бобана Скерлића...
„Моја каријера је кренула веома рано, тако да ја данас имам 25 година, а већ 10 година се бавим глумом. У мом животу се све некако раније дешава па ме и улоге раније снађу. То буду изазови са којима не почетку не знам да ли ћу моћи да се изборим. Ипак, до сада сам успевала“, каже Симијоновићева.
Једва сам говорила поред Мире Карановић
Исидорин таленат препознала је и њена професорка на Академији уметности, призната глумица Мирјана Карановић, те је ангажовала у свом редитељком дебију „Добра жена“, а са њом дели и сцену Битеф театра у представи „М.И.Р.А“.
„Први пут сам са Мирјаном Карановић играла у њеном филму ’Добра жена‘. Била сам на првој години факултета и осећала сам огромно страхопоштовање према њој. Једва сам говорила у њеној близини, а играла сам јој ћерку, па је требало да имамо највиши ниво блискости. Било ми је фасцинантно како се у кадру деси да она мени само пошаље љубав и ја се ухватим за то и све буде у реду, а онда се заустави кадар и мени се врати онај стари осећај. И тако из дана у дан“, присећа се Исидора Симијоновић.
Говори уместо невидљивих
Потреба да на сцени и великом платну говори уместо „свих оних невидљивих“ подстакла је да се бави глумом.
„То ме и даље покреће. И када се уморим, помисао да се такав проблем дешава некоме и да му могу помоћи, навести друге да мисле о томе, даје ми нову мотивацију. То је можда најважнија моћ коју има ова уметност“, истиче Симијоновићева.
Управо идеја да исприча причу која је „испод радара“, мотивисала је да прихвати улогу промискуитетне тинејџерке у филму „Клип“ Маје Милош, без страха.
„Као мала бавила сам се уметничким клизањем и никада ми није био проблем да скочим. Нисам се бојала, само сам желела да тај скок буде што бољи. Међутим, сада то је болан тренутак да себе убедим да нећу сломити ногу и да ја то могу. Тако је било и са ’Клипом‘. Радила сам без страха, искључиво из идеала. Још тада ме је фасцинирала могућност да се заузмем за неког, да се на неки начин жртвујем и изложим нечем опасном да бих испричала причу која не може нигде да се чује, која је испод радара, која није на насловним странама. Док сам читала сценарио, мислила сам у себи колико је важно да се исприча та прича. Била сам и срећна да је неко препознао мој таленат и да ми је дао прилику. Мислила сам да не смем да одбијем такву улогу, колико год она опасна била“, искрена је Исидора.
Ако глумим убицу, да ли треба да ме ухапсе
Сцене у филму „Клип” су петнаестогодишњој глумици донеле проблеме.
„Нисам знала у каквом свету живим, колико је он сексистички и сензуалистички настројен. Сада знам и борим се против тога. Та сексуализација жене је толико јака и страшна и ја сам се у то уверила кроз улогу у ’Клипу‘. Медији су се трудили да избришу границу између глуме и реалности. Да ли ако играм серијског убицу, значи да сам ја то и да треба да идем у затвор? Да ли ће ме неко ухапсити?“, говори Исидора.
Преиспитивање на сцени и у животу
Иако на сцени делује самоуверено, сигурно, открива да процес стварања позоришних представа никада није лак.
„На почетку немамо ништа и током процеса долази до преиспитивања — шта са тим радити, да ли ћу ја то моћи...На крају када направимо представу, мора да дође тренутак када се пустиш и скочиш у воду. Процес стварања не може проћи без преиспитивања, као ни сам живот“, указује глумица.
И у професији и у животу је врло аналитична.
„Мислим да ми је то много помогло. Ја стално тражим нека решења у глави, стално претпостављам неке проблеме и хоћу нешто да унапредим. То понекад може бити умарајуће, али сам стално у потрази за алатима како себи да помогнем да стварно живим живот како бих волела и да се одупирем системима, стереотипима које други намећу. Са тим се сви сусрећемо и ја сам стално у потрази како да се тога ослободим“, истиче Симијоновићева.
Прочитајте још:
- Немачки редитељ: Из прича сам стекао утисак да је Југославија била земља из бајке
- Милош Биковић: „Тикве“ играмо за цео свет, од Владивостока до Лос Анђелеса
- Ленка Удовички уочи премијере „Ружни, прљави, зли”: У духовном смо затвору и ваљамо се у блату
