Слушајте Sputnik
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Пише
    51499
    Пратите нас

    Човек је као нека ендемична биљка коју можете узгајати негде другде само у стакленику, али та биљка не прати сезоне, нити годишња доба као што прати она изникла на родном тлу. Наша култура и историја нам дају снагу.

    Тако говори Стефан Миленковић, некадашње „чудо од детета“, данас један од највећих светских виолиниста, који је после блиставе каријере одлучио да се врати у Србију, и тиме обрадовао и оне којима класика није много блиска. Заменити Њујорк Београдом, а чувени Џулијард новосадским универзитетом,  због рада са нашим талентима и промовисања српске музике – одлука је која је, како каже Стефан , била потпуно природна.

    - Ово је био природан корак за нас као фамилију, али и за мене у професионалном смислу. Јер, након 23 године у Америци у којој сам увек био у неком систему образовања – на Џулијарду десет година,  а потом и на Универзитету Илиноиса 13, наметнуло се размишљање где следеће да усмерим своју енергију, шта ме то највише интересује сада, где могу бити највише користан, где можемо да се вратимо. А на та питања постоји само један одговор. Такође, родио нам се и син, и то је била потврда да је и промена континента и враћање у Европу са базом у Србији и посвећивање нашем културном животу – прави корак.

    Стиче се утисак да је тај приватни моменат био снажнији од свих професионалних, да је породица добила прво место на вашој листи приоритета?

    - Мора бити тако, то је темељ свега. Да не кажем да је то темељ и друштва, али то је и темељ каријере. Веома је важна та база, подршка, то кад је то ваше тло солидно. Зато смо хтели да наш син расте близу своје фамилије, у свом окружењу, да су ту бака, дека.., све оно што ценимо и што је уосталом саставни део нас. Има ту много тога позитивног.

    Кажете да вас је све водило овом тренутку, нарочито сусрет на Навахо Индијцима у Аризони.

    - Када сам посетио резерват Индијанаца Навахо племена у Аризони, када сам чуо њих како причају о свом народу, о својој историји, схватио сам да ја не могу да им парирам ни пет посто у тој њиховој посвећености. Они се идентификују са својом културом, њихов језик, музика, ношње , ритуали - то су они. И онда сам се запитао шта сам ја. Схватио сам да има много тога што јесам, али да то једино овде може да се упије потпуно. Надам се да ће и наш син овде то потпуно упити.

    Каријера је процес, није дестинација

    Да ли су вас разумеле колеге и пријатељи из света када сте им саопштили одлуку да се враћате у Србију?

    - Да. Шта више одговор свих био је отприлике `е вала имаш право`. Моји колеге и познаници су стварно из целог света, мој најбољи пријатељ у Америци је Рус, челиста,  један је са Исланда, Рохан де Силва, пијаниста са којим свирам већ 25 година је из Шри Ланке,  и просто је невероватно како су сви реаговали исто, иако долазе са различитих страна. Изгледа да су у овом хаосу света под пандемијом неке праве вредности одједном почеле да испливавају, односно почело је преиспитивање шта су то праве вредности. Тек када је наметнута дистанца увидели смо колико је битна блискост, људски контакт. И да се не може све преко друштвених мрежа, да зум и стриминг не могу да надоместе концерт. Схватили смо и да фамилија мора остати компактна, да су пријатељи битни. Зато се многи људи окрећу себи и својима. Просто, то је за мене био природан ток и задња кап у одлуци да се вратим.

    Стефан Миленковић
    © Sputnik
    Изгледа да су у овом хаосу света под пандемијом неке праве вредности одједном почеле да испливавају, односно почело је преиспитивање шта су то праве вредности.

    Кад данас погледате на све ове године, од првог наступа до данас, шта видите? Колико је било страха, потешкоћа, одрицања, шта вас је одржавало да и данас будете то што јесте?

    - Каријера је процес, није дестинација и лакше се гледа по периодима. Мој први период тзв. чуда од детета – мада ја себе никад нисам схватао тако – протицао је у знаку одговорности. Препознавао сам у себи потребу да повежем своју намеру и емоцију с оним што радим, са виолином и музиком. И знао сам да ако много вежбам и ако се припремим,  стопићу се с инструментом. Заиста сам једино  на то био фокусиран, не на реаговање и хвале других, не на награду. Било је важно да то буде савршено и да сам увек спреман. И то је још више расло с временом, а спознаја свега тога је дошла много касније. Али у почетку је то било – ја сам завршио и сад идем да се играм. То је, најједноставније, био мој живот: ако добро вежбам и добро нешто одсвирам, онда после могу да идем да се играм.

    А кад је престало време игре радили сте кажете дуго и на посебан начин – на себи?

    - Радио сам много, поготово последње 23 године на томе да оно што људи виде на сцени, оно што кажем и оно што сам приватно  -  буде исто. Да је то иста особа, да нема три личности, да не играм неку улогу. Тада сам се запитао шта је мој стил, како мене људи виде, зашто ми верују када свирам. Да би до тога дошло потребно је много рада, некима је то можда природно и лако, али ја сам на томе дуго радио. У томе су ми помогле и борилачке вештине, танго, падобранство, јога, мотори... Све је било у сврху тога да, кад изађем на сцену – то будем ја.

    Уредница „Орбите културе“ Дејана Вуковић и Стефан Миленковић.
    © Sputnik
    Уредница „Орбите културе“ Дејана Вуковић и Стефан Миленковић.

    Неке ствари сам пропустио, али сам много и добио

    Обиље емоција пропуштено је кроз вашу виолину у ових 40 година, да ли је остало било које осећање а да га нисте „обрадили“  гудалом?

    - Не, није. Мислим да заиста више не постоји ништа, све сам употребио што сам могао. Једино што је ново и што ће тек да се показује кроз музику – то је мој син. И то ми сад отвара невиђено много могућности.

    Да ли ће Николи тата, кад буде имао три године дати виолину у руке?

    - Неће.

    Је ли то због оног „боље да се игра него да вежба“ што је мислио  мали Стефан Миленковић; је ли остало мало тог жала?

    -Остало је ту и тамо. Рецимо, ја никада нисам био на екскурзији као мали, и даље не знам тачно шта то значи. Нисам био претплаћен на „Малог зеку“, што ми је увек била жеља. Неке ствари сам пропустио, неке су ми остале неостварене жеље... Но, нема места жалу, надоместио сам много. Али немам амбицију да моје дете мора да свира. Треба сам да изабере. Моја највећа жеља је да он буде увек насмејан и срећан.

    Стефан Миленковић
    © Sputnik
    Моја највећа жеља је да мој син буде увек насмејан и срећан
    Тагови:
    Орбита културе, култура
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога