Слушајте Sputnik
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 421
    Пратите нас

    Првак Народног позоришта Игор Ђорђевић, глумац који упркос популарности коју су му донеле улоге у театру, на филму и тв серијама води повучен живот, у разговору за Спутњик открива шта је томе разлог и зашто се труди да што мање залази у јавни простор.

    -То је моја готово инстинктивна потреба за хигијеном. Јавним простор је одавно постао једно нехигијенско место и трудим се да што мање у њега залазим. Али мој посао је јавни и не могу се увек сачувати од тога. И онда бар гајим илузију да добро бирам медиј и повод.

    Недавно сте други пут у каријери добили награду „Раша Плаовић“. После прве сте постали првак Народног позоришта, где лествицу подиже други „Раша“? 

    -Подиже ону доњу, ону испод које се не сме ићи. Мислим да је та лествица много битнија него она горња ...

    Игор Ђорђевић
    © Фото : Архива Народног позоришта
    Игор Ђорђевић

    Награду сте освојили играјући Калигулу у истоименој драми у времену које као да је изашло из „Куге“. Имате ли утисак да је Ками данас актуелнији него у време кад је живео? 

    -Сваки велики писац је уједно и пророк и он се не обраћа само свом времену, него човеку у свим временима.За то имате материјалне доказе. Генијима који се дубље загледају у људску природу није тешко да предвиде последице њиховог времена. Ками својом философијом каже да упркос радостима које живот пружа човеково постојање, негова егзистенција је у својој основи апсурд. Дакле - бесмисао. 

    Ставља ли „камијевско време“ посебне захтеве пред глумца (да га одигра) али и пред човека (да га разуме)?

    -Шта чини време? Постоји ли оно уопште ? Ако се пита Пас или Дрво или било које живо биће на овој земљи, они не знају за јуче и сутра. Концепт времена је људска ментална конструкција и постоји само у нашим главама, ван људске лобање оно не значи ништа. То је здраво спознати. То је схватио један власник кафића који је на табли испред свог локала кредом написао натпис 'Сутра, бесплатно пиво !'. И кад год гост да дође сутра је пиво бесплатно. 

    Сваки човек носи у себи колективну историју свих људи

    Да ли се и Едип, и Ајнштајн, и Ричард Трећи, и Ђорђе Катић, и Николај Ставрогин, иако различити, играју из исте страсти?

    -Да. Ја верујем да сваки човек има у себи у својој свести, у ствари, више у подсвести, колективну историју свих људи који су икада ходали земљом. Постоје у његовом ДНК трагови сваког човека и сваке судбине. Глумац ту разноликост судбина много више осећа и зна их, разврстава у себи и користи за своје стварање. Мене је та спознаја као глумца увек мотивисала, иако сам је кроз разне своје фазе другачије звао, али то је та разноликост људских карактера која у човеку који се не бави глумом а који има изражених неколико различитих личности у себи може да буде проблем и манифестује се као ментална болест.

    Али погледајте сваког 'обичног човека' колико ликова у свом једном дану одглуми, од узорног грађанина, бунтовника, заводника, пацијента, клијента, оца, сина. А замислите колики је то број разноврсних ликова у једном животном веку. Бонтон није ништа друго до индикација за играње улоге, тј. како да се понашате а да то буде опште прихваћено. Рецимо, нашу децу учимо да ако од баке добију поклон који им се не свиђа, да јој се насмеју и љубазно захвале, јер тако неће повредити њена осећања. Није ли то префињена глума.

    Игор Ђорђевић као Николај Ставрогин у представи „Зли дуси“
    © Фото : Архива Народног позоришта
    Игор Ђорђевић као Николај Ставрогин у представи „Зли дуси“

    Нема уметности без силаска у таму

    Из каквог се личног осећања гради лик усташе Анте Врбана ког играте у филму „Дара из Јасеновца“, да ли је рад на том филму, пре свега због теме, био за вас посебан?

    -Јесте. Било је врло тешко и потресно. Али одавно сам себе навикао да ме циљеви до којих лако долазим не привлаче. Видите, ја сам сматрао да снимањем филмова о злочинима на овим просторима које су се догодили само ложимо ватру осталу од пожара ратова и мржње између народа. Гледајући тако, онда би требало да ћутимо, потискујемо. Психотерапија каже то је рецепт за болест. Табу теме не смеју да постоје, и мислим да и оне доприносе зачараном кругу негативности који мора једном да се прекине. И ту долазим до главне разлике, а то је разлика између пропагандног и уметничког филма. Осећања сам да је филм “Дара из Јасеновца” настао као узвишена и људска потреба за сећањем на многе жртве једног лудила, испричан наративом пажљиво бираним и режираним. И овај филм не даје готове тезе и једноставно показује кривце и жртве. То и није циљ уметности, да нам показује и даје одговоре, него да поставља права и често врело болна питања.

    Гага Антонијевић који потписује режију овог пројекта ме је својом енергијом и решеношћу убедио да нема уметности без силаска у таму, и да та осетљива и велика тема надилази сваког од нас појединачно. 

    Ђорђевић као Калигула
    © Фото : Архива Народног позоришта
    Ђорђевић као Калигула

    Шта је најважније чему вас је глума научила?

    -Има више врсте знања. Глумачко је оно емпиријско. Дубље. Ево пример који често говорим студентима. Имате два човека која проучавају мед. Један је проучавао разлике између разних врста меда, њихову текстуру и молекулску структуру испод најмоћнијег микроскопа. Докторирао на теми меда и издао дебелу књигу. Али - никада није пробао мед. Други не зна ништа о меду али га је само пробао. Ко од ове двојице заиста боље и суштинскије познаје мед? Ја мислим овај други.

    Притом, у овој метафори глумачки посао подразумева рад и једног и другог медољупца. Бавити се глумом значи проучавати људско, понашањем али и његовом душом. Без мистификација и пречица.

    Кад скинете костиме и маске, ко стоји пред вама, ко сте ви, Игоре?

    -Hа улазу у Аполонов храм у Делфима можете прочитати познате речи: Човече, спознај самог себе. Мислим да нема коначног одговора, бар не онаквог како га ми замишљамо. Ja oдговор тражим у стварању. 

     

    Тагови:
    Игор Ђорђевић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога