Слушајте Sputnik
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 411
    Пратите нас

    Нуклеарни физичар Радојко Максић, данас једини живи учесник винчанског акцидента, у књизи „Дневник из болнице Кири“ снажним и потресним дневничким белешкама сведочи о несрећи која се догодила у институту у Винчи, али и о ванредној пожртвованости лекара, француских и наших, који су се, први пут у историји, упустили у пресађивање коштане сржи.

    Дубока захвалност која не престаје ни шест деценија после несрећног догађаја, а која је главни мотив за настанак ове књиге, упућена је подједнако и храбрим грађанима Париза који су спасли сигурне смрти младе југословенске научнике. О подвигу њихове људскости говори то што су, упркос животном ризику, добровољно пристали да донирањем своје коштане сржи покушају да спасу животе непознатих странаца. 

    Оно што се догодило тог 15. октобра 1958. године у Институту за нуклеарне науке у Винчи, када је у експерименталном раду на реактору дошло до испуштања високих доза радиоактивног зрачења у просторији у којој је боравило шесторо младих научника — трајно је уписано у историју овог угледног научног института. Шта се, међутим, дешавало после акцидента, пре свега са озраченим људима чији су животи висили о концу, како је изгледало време страха, неизвесности и ужасне исцрпљености пре и после трансплантације — откривају Максићеве дневничке белешке. 

    „Дневник из болнице Кири“ Радоја Максића
    © Фото : Промо
    „Дневник из болнице Кири“ Радоја Максића

    На ивици живота било места и за хумор 

    Колико је пут болести био брз и безнадежан, сведоче слике исцрпљујућих повраћања праћених високом температуром и грозницом, првих промена на кожи и опадања косе услед „многоструко прекорачене дозвољене дозе радиоактивног зрачења“, а све појачано честим и болним узимањем узорака коштане сржи. На ивици живота, шесторо младих људи, међу њима једна жена и један апсолвент физике, проналазили су места за хумор, пријатељство и блискост. У јединој дозвољеној комуникацији преко цедуљица које су слали једни другима, поред речи охрабрења, било је и молби да им се напишу сви облици француских помоћних глагола, како би се макар мало могло разговарати са особљем. Било је на тим цедуљицама и шала на рачун недозвољених кратких „упада“ у собе својих колега, за које је особље упркос правилима имало велико разумевање. 

    Бранислава Брана Перовић-Нешковић, физичарка и прва директорка Института за нуклеарне науке „Винча“
    Бранислава Брана Перовић-Нешковић, физичарка и прва директорка Института за нуклеарне науке „Винча“

    Радио Београд на транзистору 

    Пишући о подвигу француских лекара, пре свега о Жоржу Матеу и Анрију Жамеу, руководиоцима специјалне лекарске екипе које је наша тадашња власт, у знак захвалности, одликовала Орденом југословенске заставе II реда, Радојко Максић са истим поштовањем говори и о њиховим породицама, супругама које су их свакодневно обилазиле у болничким собама, доносећи им транзисторе да слушају Радио Београд, али и проспекте Париза и наду да ће ускоро, кад оздраве, видети град светлости. 

    „Готово сваког дана око пет сати по подне долази нам у посету госпођа Жаме. Навраћа до нас доносећи са собом талас здравља и свежине. Ретко долази празних руку. Никада није дозволила да цвеће у вазама увене. Труди се да нам надокнади одсуство наших најближих. Распитује се која су нам омиљена јела, да би их сама направила“, бележи Максић у свом дневнику. 

    Ако вам буде требало још сржи, даћу вам поново 

    Ништа мање дивљења не изазива ни донаторка Одет Драги, мајка четворо деце која је свом уплашеном супругу, на његове молбе да одустане од одлуке, рекла: „Да ли би исто говорио и када би нашем детету требало на тај начин помоћи?“ Или лекар-донатор Шварценберг који је свом „брату по крви“ и пацијенту Стијепи Хајдуковићу, обилазећи га, поручио: „Ако вам буде требало још сржи, даћу вам поново.“ 

    На страницама „Дневника из болнице Кири“ наилазимо и на сцену упада у болницу фото-репортера жељног сензација, за ког Максић каже да су му намере осујетили „наши ћелавци“, који су трчећи за њим болничким ходницима успели да га стигну и одузму му филм. 

    Бележи Радоје Максић и болни губитак Животе Вранића, јединог из „шесторке“ који није успео да преживи, а са којим је био близак још од студентских дана. Те болне слике на страницама овог дневника мешају се са сликама прве шетње Паризом, дочеком Нове године у нашој амбасади, одласком на вечере у породице донатора... Из факсимила писама са „изразима дубоког поштовања“ сазнајемо да су своју личну захвалност особљу болнице Кири упутили председник СФРЈ Јосип Броз Тито, као и тадашњи председник комисије за нуклеарну енергију Александар Ранковић. 

    © Фото : Архива Института за нуклеарне науке „Винча“
    Тито у посети Институту за нуклеарне науке „Винча“
    Табла на кући 

    „Дневник из болнице Кири“ Радоја Максића настао је из жеље да се покаже како су сећање и захвалност живи и како трају и после пола века. О томе на посебан начин говори и табла коју је аутор књиге поставио на родној кући у селу Попова на падинама Јастрепца. На њој су, испод натписа „Сећање“, уписана имена доктора Жоржа Матеа, као и „племенитог Француза“ Марсела Пабиона, „добровољног даваоца коштане сржи, који је 1963. године са својом петочланом породицом боравио у овој кући“. 

    Тагови:
    Институт за нуклеарне науке „Винча“
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога