Слушајте Sputnik
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Пише
    73886
    Пратите нас

    Да ли је југословенска идеја, у коју су веровали краљ Александар Први Карађорђевић и његови следбеници, била погрешна? Колико разумемо овај период историје и да ли нам и колико у томе могу помоћи уметничка дела, попут серије „Александар од Југославије“ која је већ подигла прашину у Србији и коју већ неславно пореде са серијом о Немањићима

    „Александар од Југославије“ – многе разочарао попут Немањића

    Серију „Александар од Југославије“, према истоименом роману Вука Драшковића, режирао је Здравко Шотра. Широка публика била је у прилици да погледа две од петнаест епизода, које су биле довољан повод за бурне полемике.

    Има оних који и роман и у серију хвале, пре свега због могућности да „попуне рупе“ у знању из историје, али је још више оних који је оспоравају управо због историјског садржаја, односно нетачности и недоследности.

    Шта кажу обични гледаоци?

    Можемо и не морамо се слагати с визијом Драшковића о улози краља Александра у српској историји - то је, уосталом, тема која не може бити ни исцрпљена, нити затворена једним новинским текстом, романом, серијом или филмом.

    Оно о чему као обични гледаоци можемо да разговарамо јесте колико нам серије попут „Александра од Југославије“, могу задржати пажњу, побудити емоције, подићи морал и колико уз њих можемо разумети своју прошлост, јер су оне намењене управо нама.

    Пре неколико година били смо сведоци неславне судбине серијала „Немањићи - рађање краљевине“, емитованог на РТС-у, који је, уместо да нам приближи најславнију српску владарску династију, изазвао углавном чуђење, згражавање и негодовање. Многи сада тврде да би сличну судбину могла да доживи и серија о краљу Александру.  

    „Главни проблем ове серије јесте у томе што не држи пажњу гледалаца. Поред историјске неутемељености, која је мање важна, иако не и сасвим неважна, она је лоше замишљена, лоше вођена и лоше изведена. Главни глумац (Љубомир Булајић) није добро одабран, напросто није упућен у оно што ради. Главни глумац мора да плени гледаоце да би му они поверовали. Овде то није случај“, оцењује у разговору за Спутњик филмски критичар Божидар Зечевић.

    Краљ Александар Карађорђевић је, истиче наш саговорник, важна личност из српске историје, врло комплексна и богата, чиме нуди много више могућности за уметнички приказ и анализу него што је то у серији искоришћено.

    Краљ Александар I Карађорђевић
    © CC0
    Краљ Александар I Карађорђевић

    „Није искоришћена могућност да се Александар прикаже као драмски лик, а камоли као драмски херој. Драмски херој мора имати харизму, а у серији је нема? Какав год текст да изговара текст, тај текст се одбија од зидове“, каже Зечевић.

    Дводимензионални српски владари

    Сличног је мишљења и историчар Чедомир Антић, који дводимензионалност главног јунака серије „Александар од Југославије“ објашњава са становишта историјске науке.

    „Аутори су имали потребу да измаштају неког новог Александра од Југославије, а ово је реакција на деценије омаловажавања и потискивања тог човека. Деценијама су га не само комунисти него и нама суседни народи представљали као ауторитарног типа, профашисту, човека ограничених способности. А он је био један од наших најспособнијих владара у протеклих 200 година. Уз краља Петра и најуспешнији. Био је, међутим, и сложена личност, ускогруд и тврд човек, који је стасао у једном од центара руског конзервативизма, у Пажевском корпусу, човек који се борио за власт, који је, с једне стране, био јунак, одрицао се, а с друге стране, човек који је рођеног брата лишио наследства“, истиче Чедомир Антић.

    Наш саговорник каже да би, као историчар, волео да неко од уметника краља Александра прикаже као човека супротности.

    „Волео бих да га прикажу као човека који је, с једне стране, био један од највећих дародаваца у Србији 20. века, а с друге стране, као човека који је све имање стекао током 12 година власти, или као човека који је имао ванбрачну децу пре него што се оженио; као човека који је био храбар, који је прешао преко Албаније, који је, када је дошао у земљу, у почетку живео прилично скромно, али и као човека који би, да није било Броза, био владар који је имао најскупљи двор. То је човек који је у прво време инсистирао на томе да се одржи парламентализам, а онда се, пошто је стасао у једном другом свету, не у српској народној скупштини, него у царској Русији, окренуо војсци. Како је то на њега утицало? То су сложени процеси“, истиче Чедомир Антић уз ироничну опаску да се не могу на исти начин снимати серије попут „Рањеног орла“ и „Александра од Југославије“.

    Поједностављени и Петар и Александар

    Упоређујући серију о краљу Александру с филмом „Краљ Петар“ Лазара Ристовског, Чедомир Антић истиче да су у оба случаја владари представљени сувише поједностављено, односно идеализовано.

    Лазар Ристовски у сцени из филма Краљ Петар Први
    Лазар Ристовски у сцени из филма "Краљ Петар Први"

    „Краљ Петар је имао многе мане, а неке од њих су га управо препоручиле да буде наш најбољи владар у новом веку. То је парадокс око којег је требало правити уметничко дело, а он је овако испао највећи борац, највећи хуманиста, највећи стратег и преговарач. Нешто слично је и у серији о Александру Карађорђевићу. Ако прва епизода почне дивљењем народа краљу Александру, то просто не одговара истини. Срби су били подељени онда, као и сада око тога“, истиче Антић.

    Телевизијска историја – неука, невешта и рутинска

    И Зечевић филмове и серије које се баве темама из српске историје, попут „Немањића“ и „Краља Петра“, оцењује као велики промашај и разочарење, јер су направљени „неуко, невешто и рутински“.

    „Оне пате готово од истих болести, недостатака и мана које се понављају. За многе наше редитеље серије су начин да узму добар хонорар, посао се отаљава, обавља се тако да сви буду задовољни, а да потом одмах беже у другу серију, на други посао. Телевизија је постала једна безлична фабрика која производи робу, а једини услов је да се то на време заврши, испоручи и упакује, каже Зечевић.

    Шта жели Александар од Југославије?

    Поред уметничког аспекта, серија „Александар од Југославије“ покренула је полемике о идеолошкој основи на којој је грађена. Та расправа је, наравно, и много сложенија.

    Историчар Љубодраг Димић у разговору за Спутњик истиче да педесет одсто тумачења „Александра од Југославије“ јесу политичка и идеолошка спорења заснована на томе да је Југославија била мртворођенче, фатална грешка српских политичара.

    „Има, међутим, и оних који сматрају да је то било једино решење. Та два идеолошка фронта око Југославије се ломе од 1918. до данас, иако те државе нема 20 година. Мало је ко ту спреман да каже да је Југославија била велика држава, велики простор, да су главе које су је осмишљавале биле мале, да су ти апетити и те очи биле до те мере буљаве и грамзиве, да стомак није могао да свари ни тај простор југословенске државе, ни културне, ни верске, ни језичке разлике, да је за све то била потребна памет које није било“, каже Љубодраг Димић.

    Повезујући уметнички и идеолошки аспект „Александра од Југославије“, Зечевић оцењује да гледаоцима није сасвим јасно шта жели главни јунак, шта је његов покретач и његова главна тема.

    „Он, по Вуку Драшковићу, и по овој серији, хоће да убеди цео свет да је Југославија права идеја, да његова животна идеја треба да буде идеја целе једне нације, пре свега српске, која у том тренутку добија тежак рат. А онда треба да убеди нације које су у том рату учествовале с других страна да стварају заједничку државу. Људима који нису живели заједно, који, осим словенског порекла, и то далеког, немају никакве друге заједничке традиције и мотиве, који су културно и етички потпуно различити, сама идеја Југославије није тада деловала озбиљно и могуће. И врло брзо се испоставила као неозбиљна и немогућа“.

    Југославија као идеја

    Антић указује на то да југословенство у време краља Александра треба разликовати од оног које се јавило после 1945. године.

    „То југословенство није само Александрова идеја. Оно је много више везано за српске традиције. Тада то није био избор између Југославије и Велике Србије, него избор између федерално-конфедеративне Југославије, у којој бисмо ми прихватили да други народи добију некакву аутономију, а да наш, српски народ буде у саставу тих аутономија, или да направимо југословенску државу која је заправо нека врста проширене Србије““, објашњава Антић.

    Уметничка слобода у тумачењу историје

    Из идеолошких полемика које је покренула серија „Александар од Југославије“ проистиче још једно питање, а то је колико уметник има право да историјске догађаје тумачи на свој начин, односно, где је граница између чињеница и имагинације која се не прелази.

    „Нема одговора на то питање. Уметник има право да мења стварност. Узмите за пример Шекспира, он не да је мењао историјске догађаје него је правио потпуно нове садржаје од историјских причица које су му једва и биле познате. Уметник може чинити шта му је воља, али ипак не може тврдити да је Наполеон победио код Ватерлоа, или да је Хитлер победио у Другом светском рату“, категоричан је Зечевић.

    Тагови:
    Вук Драшковић, Здравко Шотра, Краљ Петар, краљ Александар Карађорђевић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога