Слушајте Sputnik
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 984
    Пратите нас

    Током НАТО агресије на Савезну Републику Југославију светски познати писаци ангажовали су се на два начина. Једни су следили судбину и жртвовали се солидаришући се са жртвама бомбардовања. Насупрот њима, каријеристи су подржали агресију и нешто ушићарили.

    НАТО агресија на Савезну Републику Југославију 1999. године поделила је најпознатије светске интелектуалце у односу на „хуманитарну интервенцију“. Знатно већи број светски познатих писаца подржао је „хуманитарну интервенцију“ док је мањина била против.

    Ангажман писаца по Пекићу: Они који се жртвују наспрам шићарџија

    Писац и професор Филозофског факултета у Новом Саду Слободан Владушић подсећа на идеју Борислава Пекића која је примењива у случају ангажмана светски познатих писаца током НАТО агресије на СРЈ.

    „Пекић је разликовао две врсте ангажмана. Један је онај у коме онај ко се ангажује нешто и жртвује, а постоји и други где онај ко се агажује не даје никакву залогу својој ангажованости, односно ништа не ризикује и не жртвује, а од тог ангажовања може можда нешто и да добије“, каже Владушић за „Орбиту културе“.

    Један од оних који ништа нису ризиковали је Гинтер Грас који је 1999. године успео нешто и да ушићари. Те године добио је Нобелову награду за књижевност.

    Грасово покајање као „извлачења дивиденди“

    Међутим, 15 година после агресије, Грас је покајнички поручио да би био против бомбардовања СРЈ, али Владушић упозорава да гестови имају различиту тежину не само у односу на њихову садржину, него и у односу на контекст.

    Писац Слободан Владушић
    © Фото : Atila Kovač
    Слободан Владушић: Гинтер Грас је извукао све могуће дивиденде из подршке бомбардовању Србије.

    „Рекао бих да је Гинтер Грас извукао све могуће дивиденде из подршке НАТО бомбардовању и то му је на неки начин омогућило да за неколико година каже да се покајао, или да модификује свој став, да га ревидира у неку руку, а да практично од тога нема никакве штете и да на тај начин не преузима никакав ризик за своју каријеру“, истиче Владушић.

    Судбина као жртвовање, наспрам каријерног покајања

    Подсећа на речи професора Славка Гордића да су писци некад имали судбину, а да данас имају каријеру. Судбина значи да због својих ставова понекад лоше прође у животу, а Милош Црњански је добар пример за то, каже Владушић алудирајући на његову реченицу: „Испунио сам своју судбину“. С друге стране, већина данашњих писаца нема судбину зато што им је све подређено каријери.

    „Заиста не знам да ли је Грас желео да га сматрамо неким моралним горостасом зато што је неколико година после бомбардовања рекао да се каје. Можда не би било лоше да је написао неки текст да треба да се повуче признање Косова. Онда бисмо му, вероватно, више веровали“, додаје Владушић.

    Осим Хандкеа, сви су говорили о себи

    Владимир Табашевић каже да је Петер Хандке био једини који је за време НАТО агресије дошао у Србију и непосредно се суочио са реалношћу, док су сви други који су се изјашњавали о бомбардовању, „више говорили о себи у свом локалном политичком контексту“.

    „Сви који су били за ту врсту интервенције били су део пропагандне машинерије која је радила на томе да прикаже бомбардовање као гест еманципације на добробит човечанства и идеје хуманости. Онај ко је имао интереса да дође и да се увери у прилике, а то је Хандке једини од свих, оклеветан је и осуђен од стране пропагандне машинерије“, додаје Табашевић.

    Владимир Табашевић
    © Tanjug / Драган Кујунџић
    Владимир Табашевић: Сви који су били за ту врсту интервенције били су део пропагандне машинерије која је радила на томе да прикаже бомбардовање као гест еманципације на добробит човечанства и идеје хуманости.

    Говорећи о ангажману у пропагандној НАТО машинерији писаца попут Марија Варгаса Љосе, Табашевић каже да то што је неко неспорна књижевна величина, не чини га безгрешним.

    „Постоји систем аргумената који и данас оправдава такву врсту интервенције и није проблем што неке књижевне величине из света имају мрену преко очију, али мене буни што ми сами овде и дан данас тај систем аргумената примењујемо у жељи да оправдамо ту врсту интервенције“, додаје Табашевић.
    Оклеветани Хандке и легитимитет Нобелове награде

    Табашевић подсећа да је на удару НАТО пропагандиста био не само Хандкеов лик, већ и његово дело. Противници су често говорили како је Хандке добар литерата, али је „етички обневидео писац и појединац“, да  би онда, и кад би изрекли похвале на рачун његове књижевности, сам тај комплимент „постајао би другоразредан у односу на осуду њега као бића“.

    Да је Хандке био највећа жртва напада неистомишљеника сведочила је и аустријска нобеловка Елфриде Јелинек која је 2004. године, кад је добила Нобелова награду, рекла да је то признање више од ње заслужио Хандке. Међутим, Владушић сматра да књижевност не би требало посматрати кроз Нобелову награду, јер је „у великој мери идеологизована“.

    „Та награда је имала користи од Хандкеа јер на тај начин је покушала да поврати свој морални кредибилитет“, сматра Владушић.
    Орвелијанска времена: Антифашизам је фашизам

    Позиција и фигура писца има симболички капацитет да се очекује да има он судбину, односно да буде принципијелан посебно у ситуацијима кад други људи то не би били. Владушић додаје да идеализује позицију писца, али и да се држи традиције коју је засновао Емил Зола ангажманом у афери Драјфус, „кад је стварно нешто жртвовао зато што се ставио на страну Драјфуса“.

    Табла на кући у Портобело роуду у Лондону у којој је живео Џорџ Орвел
    © Sputnik / Владимир Судар
    Живимо у орвелијанским временима кад се рат назива миром, мржња љубављу, а фашизам -антифашизмом.

    „Ми данас живимо у неким прилично орвелијанским временима кад се рат назива миром, мржња љубављу, а фашизам -антифашизмом и онда у том контексту није ни чудно зашто писци који би на неки начин требало да наставе славну традицију Емила Золе покушавају себе да прикажу као људе који се ангажују за неку врсту добра, а у суштини, заправо само служе моћи“, закључио је Владушић.

    Прочитајте још:

    Тагови:
    Орбита културе, Петер Хандке, агресија НАТО на СРЈ, писци
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога