Слушајте Sputnik
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Пише
    1328
    Пратите нас

    Срби нису народ ни немиран ни љут, то су ратари углавном кротки, питоми и трезвени, смирени после буна и страдања. Устаничко и питомо лице Србије два су лица исте слике у сваком времену, па и у новом веку.

    Ове препричане импресије о Србији и Србима које припадају пруском официру и путописцу Оту Пирху (а о којима је писао Слободан Јовановић), део су увода у обимну студију „Српска култура у 18. и 19. векудр Петра Пијановића. Реч је о књизи која је недостајала да, заједно са претходне три - „Српски културни круг“, „Анђели и ратници: стара српска култура“, и „Српска култура 1900-1950“ коначно заокружи вишегодишње истраживање у једну културно-историјску целину.

    Петар Пијановић
    © Фото : Ин4с
    Петар Пијановић

    Сагледавајући у свом четворокњижју српску културу у континуитету и целовито, од њених најранијих трагова до средине 20. века, професор Пијановић у новој књизи сведочи како се у сложеним приликама, бременитим невољама и историјом, стварао нови век, а са њим и нови културни обрасци и садржаји.

    „Долазећи из дугог средњег века и улазећи у 18. столеће, коликогод да су журили да уђу у ново доба, Срби нису могли да буду бржи од историје“, бележи Пијановић уз напомену да због тога нови век толико и касни у српској држави и култури.

    О парадоксима који су обележили тај улазак у  доба којим је Србија изашла из средњег века и ушла у модерна времена, сведочи податак да је творац прве модерне државе био неписмен, први просветитељ – размонашени свештеник, а реформатор језика и културе – самоук. Ипак, захваљујући таквим појединцима прелаз у ново доба било је могуће отворити. 

    Ништа, међутим, на том путу није пролазило без судара различитих култура које су, попут аустроугарске, вршиле продор у српску, ширећи, нарочито пред крај 18. века, западни утицај. Пре свега преко католичке вере и латинске азбуке.

    Између Оријента и Европе, Срби бирали између два зла

    „Продирући дубоко у Босну, па у Србију и даље, култура централне Европе се сударила са византијском цивилизацијом и патријархалним режимом. Срби су се прилагођавали свим тим утицајима, некада су им пружали и отпор с малим изгледима на успех. У већини располућени на поданике у Отоманском или у Аустријском царству, Срби су бирали између два зла“, пише у својој студији професор Пијановић.

    Пратећи све историјске, политичке, идеолошке мене векова на размеђи, у времену које је „осим искушења и очекивања да се нешто крупно деси мало донело народу у поданичком и вазалском статусу“, књига „Српска култура у 18. и 19. веку“ детаљно бележи промене које у том времену настају. С уверењем да културу једног народа, осим познатих дисциплина чине и његова политика, право, привреда, његови обичаји и забаве, Пијановић детаљно приказује важне карактеристике приватног живота као облика јавног културног модела. Позивајући се на различите научне и стручне изворе, домаће и иностране, он ствара детаљну слику о променама које су уследиле у различитим сегментима живота - изградњи кућа, моди, кулинарству... И све то са много нових и необичних детаља попут оног о оцу Јована Скерлића за којег сазнајемо да је био власник познате радње за продају тада веома популарних шешира.

    Радна соба Бранислава Нушића намештена у оријенталном стилу показује утицај исламске уметности у Србији посебно на предмете за свакодневну употребу.
    © Sputnik / Из монографије „Благо Србије“
    Радна соба Бранислава Нушића намештена у оријенталном стилу показује утицај исламске уметности у Србији посебно на предмете за свакодневну употребу.

    Кафана, трећа незванична институција друштва

    Све промене духа времена у овој студији документују се, где год је могуће примерима из књижевности, делима истакнутих ствараоца тога времена, због чега је ово и својеврсна историја уметности писане речи, штампарства,  језика и писма, настајања првих часописа. Са обиљем детаља  ова студија прати  и стварање модерних  сликарских, музичких, позоришних израза са недвосмисленом намером да што дубље продре у суштину културног мишљења, понашања и делања тог времена. 

    Странице Пијановићеве студије посвећене су и многим индиректним чиниоцима културе. Један од њих је свакако кафана, то, како каже, „треће место“ (после породице и њиве, односно службе)  по важности и уделу у култури и животу код Срба у 18. и 19. веку.

    „Кафане су биле место где су у разговорима размењивана мишљења и искуства, односно успостављана жива интеракција и особена култура дијалога кафанских гостију. Њихови разговори били су мање интимни и поверљиви, а више по типу јавни и намењени групи личности често блиског друштвеног положаја и поткултурног нивоа. Таква комуникација бивала је плодотворна и по томе што је понекад у сфери уметности, политике или других подручја јавног живота рађала нове идеје, успостављала манире и сведочила живи дух епохе... Кафана је током 19 века постала важна, незванична институција српског друштва, образац свакидашњег живота или погледа на свет у којем се рефлектују менталитет, култура и карактерологија народа“.

    Пописујући нове појаве и правце, карактеристике нових жанрова и медија, културу јавне речи, али и образовање и науку, односно црквеност и духовни живот тог времена, на страницама „Српске културе 18. и 19. века“ представљене су и српске културно-књижевне енклаве у расејању и њихов утицај на главне токове у матици.

    Раскошни иконостас београдске Саборне цркве о коме је 1842. године писала бечка и пештанска штампа као ремек-делу.
    © Sputnik / Из монографије „Благо Србије“
    Раскошни иконостас београдске Саборне цркве о коме је 1842. године писала бечка и пештанска штампа као ремек-делу.

    У предмодерној Србији полако се гаси  византијски сјај

    Говорећи о Београду као важном геополитичком центру на међи два света, две цивилизације – оријенталне и европске, Пијановић подсећа да  се у том граду новога века гасио или тек једва одржавао византијски сјај минулих столећа.

    „Јављали су се знакови предмодерне Србије која је са висине Калемегдана све више гледала ка западу и северу. И култура свакидашњег живота све више је бивала под утицајима  који су долазили са тих страна“.

    Барокна Карлова капија из 1736. године на врху има један од најстаријих српских грбова, који је на штиту носио деспот Стефан Лазаревић, а који је Карађорђе ставио на печат и устаничку заставу.
    © Sputnik / Из монографије „Благо Србије“
    Барокна Карлова капија из 1736. године на врху има један од најстаријих српских грбова, који је на штиту носио деспот Стефан Лазаревић, а који је Карађорђе ставио на печат и устаничку заставу.

    Истичући да је мера цивилизације увећање људске благодети и слободе, а да је култура велика стваралачка и духовна подршка тим токовима, аутор у закључку књиге опомиње и на опасност од поједностављеног тумачења цивилизције.

     „Отуда и уврежене поделе на супериорну – западноевропску и инфериорну – источноевропску, или тачније православно – византијску цивилизацију. Таква подела у новијој историји Европе доносила је и изузетно кобне последице“, бележи професор Пијановић.

    Уместо оваквих негативних стереотипа, требало би имати у виду да је српска култура контактне природе и да је једнако отворена и према истоку и према западу, сугерише студија „Српска култура у 18. и 19. веку“.

    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога