Слушајте Sputnik
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 152
    Пратите нас

    Од Френка Синатре, Коена, маестра Паваротија, „Стонса“, до Боувија, Ејми Вајнхаус, „Идола“, „Оргазма“, Брајана Рашића у свет фотографије носила је музика. Аутор на стотине хиљада фото-портрета највећих светских музичких звезда за Спутњик открива зашто су срце и ум истински објектив његове камере.

    Потребу да тренутак понесе у вечност добио је на концерту „Стонса“ у Берну 1973. године. Енергија, осећање, дивљи ритам музике била је његова инспирација која га је касније водила у Лондон, у Њујорк, у Рио и која га је често враћала у Београд.

    Поносно је носио титулу фотографа маестра Паваротија, званичног фотографа Боувија, „Стонса“, али и титулу бележника духа Београда у којем су музика и град дисали као једно.

    Радови Брајана Рашића, као и Бранка Гаврића, Горана Вејводе, Горанке Матић недавно су представљени на изложби „Нови талас у Београду: Пакет аранжман (1981-2021)“ коју су осмислили Зорица Којић и Драган Амброзић испред Уметничког павиљона „Цвијета Зузорић“ на Калемегдану.

    „ВИС Идоли“ 1981. године из угла Брајана Рашића
    © Фото : Архива Брајана Рашића
    „ВИС Идоли“ 1981. године из угла Брајана Рашића

    Поздрав из Београда

    Музика вас је инспирисала да се отиснете на пут фотографије. Који музичари су се први нашли испред вашег објектива?

    - Иако сам „Стоунсе“ први пут гледао 1973. године у Берну, нисам могао да их фотографишем, то тамо није било дозвољено. Зато сам у Београду био у другом реду на концерту „Џетро тала“ и сликао их. Два пута сам у Београду гледао и фоткао Ајка и Тину Тарнер. Сећам се и наступа групе „Колосеум 2“ у којој су били Џон Хајзмен и Гери Мур. Имам страшну фотку Герија Мура. Свакако је Београд био почетак, а онда сам крајем седамдесетих отишао у Лондон и постао професионалац.

    Пре четрдесет година вратили сте се у Београд и фотографисали бендове окупљене око „Пакет аранжмана“. Како памтите „Идоле“, „Шарла“ и „Оргазам“?

    - У то време већ сам био у Лондону где су постојале групе „Полис“, „Меднес“, „Спешалс“ који су имали ска бит на који ме је музика „Шарла“ подсећала. „Оргазам“ је звучао као панк, а и „Хаустор“ је био сјајан бенд са примесама регеа, ска музике и свим тим дувачима. Било је интересантно. Подсећало је на музику коју сам слушао у Енглеској, али оно што се разликовало биле су – речи. Фотографисао сам их онако како сам их видео – као младе људе, Београђане у граду који више не постоји. „Идоли“ су били у фазону „Токинг хедса“ па су такве и фотографије.

    Брајан Рашић на отварању изложбе „Нови талас у Београду: Пакет аранжман (1981-2021)“
    © Tanjug / DRAGAN KUJUNDZIC
    Брајан Рашић на отварању изложбе „Нови талас у Београду: Пакет аранжман (1981-2021)“

    Странац у ноћи

    У Београду сте присуствовали рађању бендова, у свету сте пратили највеће музичаре. С ким је било најлепше радити?

    - Пратио сам толико музичара да не могу више да се сетим, али најлепше сам се осећао када сам радио „Стонсе“, Боувија, људе који су професионалци. Када радим волим да будем неприметан, а они су ваљда видели нешто у мојим фотографијама и звали ме да будем њихов званични фотограф.

    Два пута у животу сам сликао краља краљева – Френка Синатру. То је за мене био врхунац. Сећам се када је једна девојка Дана донела из Аустрије плочу „Strangers in the night, ја сам био опчињен. И сећам се како Френк снима песму у студију – уђе, отпева, захвали се и иде кући. Дакле све је готово из првог пута. Данас тога нема.

    Маестров фотограф

    Колико је било изазовно ухватити све трансформације Дејвида Боувија?

    - Боуви је био сјајан лик. После филма „Човек који је пао на земљу“, он се осамдесетих година ослободио свега и остао жив, осетио земљу и почео да прави компромисе. Снимио је 1983. године свој најпродаванији албум „Let's dance“ који је уједно и најмање волео. После те турнеје, он се вратио својој музици која није била претерано комерцијална. Свирао је у дворанама које су примале око 15, 20 хиљада људи и то је био његов максимум. Могао је и он да ради стадион, али није желео – његова тежња била је да га људи искрено виде и чују за разлику од многих који су отишли предалеко.

    Пратили сте и уметнике класичне музике. Како је било радити са Паваротијем?

    - Павароти је умео да буде непријатан. Када га је, на пример, снима телевизија, он је био тај који контролише снимање, не редитељ или реализатор. Није био непријатан, али кад се ради, био је бескрупулозан. Имам огромно поштовање према њему. Када су ме својевремено представљали као маестров фотограф – ја сам се сав јежио.

    Ролингстонси
    © Фото : Брајан Рашић
    Ролингстонси
    Жртва шоубизниса

    Ваша фотографија Емји Вајнхаус са концерта у Београду обишла је свет, а „Гардијан“ ју је прогласио за најбољу фотографију 2011. године. Како сте ухватили тренутак у којем сте забележили све?

    - То је документ, а ја сам документарни фотограф који је овековечио њену трагедију. Када су ме њени људи ангажовали да будем њен фотограф, нису ни размишљали да сам ја из Београда. Није било лако, Ејми није била добро, то се видело и сву су били љути на њу. Међутим та фотографија није видела свет док је Ејми била жива. Када је она отишла, моја фотографија постала је позната јер се на њој видео сав њен бол. Фотоапарат не лаже и он је овде ухватио и истину о музичком животу, који те хвата у раље. Само најјачи опстају.

    Које уметнике сте желели да фотографишете, а нисте успели?

    Људе који су отишли пре времена, а оставили музике за три живота. То су Хендрикс, Џим Морисон, Отис Рединг, Сем Кук, Џенис Џоплин, Бади Холи…

    Какве су звезде данас?

    Гледао сам и фотографисао Лејди Гагу, Ријану … Имам поштовања према њима, али их доживљавам као производе модерног доба. Лејди Гага је несумњиво велики таленат, али њена популарност поприма димензије које мислим да не заслужује.

    Брајан Рашић и два „светска броја један“ — Новак Ђоковић и Рони Вуд.
    © Фото : Брајан Рашић
    Брајан Рашић и два „светска броја један“ — Новак Ђоковић и Рони Вуд.
    Степенице до вечности

    Који вам је период у четрдесетогодишњој каријери најдражи?

    Тешко је рећи. Када сам осамдесетих дошао у Лондон, гледао сам све што не волим, „Калчр клаб“, „Дјуран Дјуран“, „Јуритмикс“, а данас су то легенде. Данас када их чујем, сетим их се на леп начин – толико сам их пута гледао и фотографисао, дружио се са њима. Постали су део мене, а дошао сам у Лондон водећи се љубављу према „Цепелинима“, „Дип Парпл“. Осамдесете су биле феноменалне, иако се у то време дешавало све што мени није одговарало. После 40 година ипак мислим да је то боље од овога што се данас дешава.

    Чарли Вотс на концерту у Рију на којем се 2006. године окупило више од два милиона поштовалаца рокенрола.
    © Фото : Брајан Рашић
    Чарли Вотс на концерту у Рију на којем се 2006. године окупило више од два милиона поштовалаца рокенрола.

    Ваше фотографије и даље обилазе свет. Где ће ваш објектив следећи пут отићи?

    Моје слике су на „Гетију“, има их преко сто хиљада, али моја колекција код куће много је већа. Музеј Југославије ми је понудио да фотографије које су изложене ових дана на Калемегдану буду код њих као легат и ја сам пристао. Ето, више од 40 година каријере спаковано је у стотине хиљада фотографија. Шта даље – не знам...

    Тагови:
    рокенрол, фотографије, фотограф, Бранислав Брајан Рашић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога