Петар Пеца Поповић: Немојте да певате на енглеском, имате обавезу према својој земљи

Нама данас фали један Душко Трифуновић који ће у Београду, Загребу, Сарајеву казати ’немојте да ми певате на енглеском – имате обавезу према земљи у којој живите’’. А без Душка, као и без Арсена наша популарна музика не би била онаква каква јесте, каже за Спутњик Пеца Поповић.

У најновијој књизи „Трагови у бескрају“ Поповић је успео да отргне од заборава звук Џимија Хендрикса, ритам Бадија Холија, блуз Џонија Винтера, песме Мартија Балија, Реја Чарлса, Чака Берија, Боа Дидлија, снажно „ја“ Арсена Дедића, поносно „ми“ Николе Караклајића... како и бележи у њеном уводу.

„Када слушате Џимија Хендрикса како на Вудстоку свира америчку химну, ви чујете и онај митраљез из Вијетнама и поклич демонстраната из Париза; чујете глас обесправљених црнаца на Југу, а чујете и неку словенску душу која у мраку пише велику књигу“, објашњава Поповић.

 

Насловница књиге „Трагови у бескрају“ Пеце Поповића

© Фото : Промо

Као музички новинар, публициста, али пре свега искрени рокенролер Пеца Поповић имао је част да многе од рокенрол звезда упозна, да са њима открива нови звук, скаче у маси на острву Вајт, седи у тишини топчидерског врта и гради своју збирку сећања.

„Рокенрол као ваздух, као вода, као земља, као ватра са славом која испарава, хаваричном популарношћу и варљивошћу заборава – не умире. Одлазе само његове звезде. Док сам жив, имам обавезу да не заборавим градитеље мог света. Због лепих тренутака које је моја генерација имала док смо откривали њихову уметност, чудо њихове поетике, због дрхтања док смо стајали испред бине и слушали музику, чували плоче, због свега што су њихове песме значиле у нашем животу, мени је обавеза да нешто од тих емоција сачувам за млађе“, пише он у књизи.

Петар Пеца Поповић

© Приватна архива Пеце Поповића

Ни Сем Ендру, ни Влада Дивљан, ни Предраг Ивановић, Коен нису отишли – живе у песмама, у „Траговима у бескрају“.

Од Коена до Арсена Дедића

Ко је све од звезда са домаће и светске рокенрол сцене прошао кроз ваше двориште?

- Има једна шала – кроз Ужичку улицу прошли су најважнији политичари у двадесетом веку који су долазили код Јосипа Броза Тита. Крајем двадесетог века кроз Толстојеву су пролазили многи ликови посећујући Слободана Милошевића. У улици испод у којој ја станујем од шездесетих година до данашњег дана, људи који се баве лепим стварима и даље долазе. Нема музичара који је свирао и певао у Југославији, а да није свратио код мене. Године 1971. године чланови бенда „Манго Џери“ седели су код мене у дворишту и пили кајсијевачу коју је пекао мој отац. Те вечери требало је да наступају за рођендан Студија Б, у распродатој Хали Спортова, где је било свега, али не и мониторинга. Испао је светски скандал. Сећам се и Грема Неша из групе „Холис“ који ми је саопштио да напушта бенд. Када ми је 1982. године у посету долазио Дејвид Бирн, пили смо кафу, слушали смо „Мустафу“ Беби Дол, а он је извадио 20 долара и ставио их у колевку мог деветомесечног сина.

Химне револуције

Музика вам је давала осећај да сте део нечега већег. Она је имала моћ да мења друштво, мења свет. Има ли музика ту моћ данас?

- Музика данас има једну другу снагу – доступнија је него у моје време. Некад, кад се објави плоча, сањате да је једног дана имате у руци. Данас нема те чаролије неизвесности и слутње. Ми смо желели да слушајући ту музику, научимо енглески језик и откријемо да је негде у свету наша генерација освојила право да изнесе гитаре, стане пред микрофон и пева о ономе што ми осећамо. То су песме иза којих се ходало за расна права, за полна права, ходало се против рата у Вијетнаму, против интервенције у Чехословачкој, ходало се и против атентата на Патриса Лумумбу у Београду. Не заборавите и Гагарин је пре полетања у свемир слушао Булата Окуџаву. Сада је нешто друго млађој генерацији важно, важно је број бита и фреквенција у споту, а нама је била важна емоција и порука.

Књигу сте посветили свима који су оставили трагове у бескрају, посветили сте је својој генерацији, али и млађима.

- Живимо у времену у ком онај ко изађе на сцену мисли да историја почиње од њега. Феномени популарне културе нису настали тек тако и ми морамо да убедимо млађе генерације да послушају музику шездесетих, седамдесетих година и открију зашто модерна музика звучи онако како звучи, зашто има ту слободу и дрскост. Освајање те слободе није било лако – неко је морао да отшкрине, неко да сруши неко да шутне врата и направи пролаз за талентоване из целог света. То је разлог зашто и дан данас пишем.

Београђани на фестивалу на острву Вајт: Пеца Поповић и Мирјана Мариншек Николић

© Фото : Приватна архива Пеце Поповића

Успомене жељне да се носе

Које вам успомене заповедају да пишете?

- Сећам се једног разговора са Арсеном Дедићем у нашем дворишту. Питао је моју супругу кога највише воли од нас музичара, на шта је она искрено одговорила – Коена. А он је рекао ’Коен је три године старији, мене ћеш три године више волети’. Сећам се вести о његовом одласку, моја супруга је рекла,’ ја ћу га дуже волети’.

Последњих годину дана много сам познаника и пријатеља изгубио. Није лако када ујутру устанете и страхујете да ћете препознати име онога ко је отишао. Или када вас неко зове на кућни број – то никада нису добре вести. Бојим се звука телефона. У мом мобилном, пола бројева више не постоји.

Време је истрошено, песма је отпевана иако имам још нешто да кажем, пева Пинк Флојд. Свако је заслужио да изађе на бис, а коме је све тај бис ускраћен?

- Дуго је свет живео у теорији о „Клубу 27“. Лако је умрети са 27 година, а теже је ту каријеру проносити даље кроз време. Нисмо веровали да ће Чак Беру умрети у деведесет првој години. Он је педесетих написао све што је требало, а тек је крајем ’71, почетком ’72. имао песму број један. Са друге стране, не могу да замислим како би данас изгледао Џими Хендрикс, како би данас изгледала Џенис Џоплин, како би данас изгледао Џим Морисон.

Пеца Поповић и Арсен Дедић

© Фото : Приватна архива Пеце Поповића

Реквијем за градитеље слободе и дрскости

Многи од јунака о којима пишете прошли су трновит пут да би стигли до своје уметности. Боли ли вас сазнање да су неки од њих данас потпуно заборављени?

- Моја књига не може да исправи неправде, то и није била моја амбиција. Моја амбиција била је да пред собом будем чист. Међутим, нека имена су стварно заслужила много више. Када знате судбину Предрага Ивановића и пут којим је морао да прође у време када су џез музичарима маказама секли ногавице, када су упадали на игранку и тукли џезере... Са радошћу се сећам и Зоране Васиљевић, чувена Зоре из дуета „Сестре Васиљевић“. Она ми је десет дана пред смрт дала 42 аудио траке звучних записа њеног покојног оца из јужне Србије, Косова и Македоније. Одлука САНУ после њене смрти била је да се оснује депо за аудио и филмску уметност што мислим да је важна одлука наше националне академије јер народ који остане без свог звука нема право да се назове народом. Ми смо под окупацијом енглеског језика. Заговарамо ћирилицу, а све је ишарано на енглеском језику. Немам ништа против, како бих могао да имам, али мора да постоји и стратегија како да чувамо оно због чега смо онакви какви јесмо.

Да ли и даље верујете у фразу Нила Јанга да рокенрол никада неће умрети?

-Докле год неки дечко или нека девојчица не могу да спавају јер верују да ће то што створе те вечери, та песма, тај акорд, променити свет - верујем. Овај свет више не може да промени песма, али овај свет мора да буде лепши уз праве песме. Замислите свет ако бисмо му одузели звук. Ми смо последњих месеци навикли да живимо у другачијем свету, али тешко бисмо га поднели да није било музике. Наша земља свашта је претрпела последњих тридесет година и песме су нас одржавале и уливале наду. Тако доживљавам и 2021. годину и знам да постоје људи који верују да ће неко постати бољи слушајући њихову музику.

Равнодушни нису мењали свет, свет су мењали они којима сан није дозволио да спавају.

Да сада имате прилику да неког од својих познаника, пријатеља, идола, вратите на бис, ко би то био?

- Морао бих да имам велики лифт, али мислим да би било важно када бих могао у десној руци да вратим Арсена Дедића, у левој руци Душка Трифуновића. Без њих наша популарна музика не би била онаква каква јесте. Арсен је ослободио простор и увео је прво лице једнине у нашу популарну музику, а Душко Трифуновић је описменио неписмене и рекао – ’Нећете ви мени на енглеском певати’. Нама фали један Душко Трифуновић који ће у Београду, Загребу, Сарајеву казати немојте да ми певате на енглеском – имате обавезу према земљи у којој живите. Њихови легати су велики и богати и тек треба да се изучавају.