Слушајте Sputnik
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 181
    Пратите нас

    Ми смо направили филм о нашим пријатељима, о нашем граду, о нашој генерацији, о људима који су живели у складу са идеологијом рокенрола. У филму је то човек од педесетак година, који је имао бенд кад је био млад, био је доста популаран, а сада је – тонац на телевизији.

    Сценаристкиња филма „Жив човек“, песникиња и „писац проклетник“ како себе назива, Милена Марковић овако у најкраћем објашњава тему најновијег остварења чију премијеру, заједно са редитељем Олегом Новковићем, очекује на овогодишњем Фесту.

    „Да су друга времена ово би можда био веома гледан биоскопски филм, пошто је ствар веома забавна“, каже за „Орбиту културе“.

    „Јунаку се дешава озбиљна драма, али је она, због његовог карактера и због стила и начина режије – просто олакшана. Раније смо радили филмове где нам је био задатак да се измешају усхићеност, стрепња, непријатност , чак и да буде мало гадно. Овде тога нема. Ово је племенита прича.“

    Жив човек – неодољив, заносан, неморалан

    Говорећи о протагонисти ове приче, којег игра Никола Ђуричко, Милена објашњава да је реч о аморалном али и заносном човеку.

    „Он је диван, неодољив, заносан, неспутан. Он искежене лабрње јури све жене и наскаче на све што мрда, потпуно је несвестан пролазности живота, аморалан је... И онда одједном схвата да је то – то и пожели да се врати тамо где је све почело.“

     Ако је „Бели, бели свет“ био прича о побуни и револуцији, а „Отаџбина“ прича о апокалипси, „Жив човек“ је каже сценаристкиња – прича о утопији.

    „Утопија је у томе шта ми живимо, шта је слобода, јел` то уопште постоји... Нема ниједног одговора, постоји једна врста отвореног краја. Овде је, као и у филму „Сутра ујутро“ само на другачији начин, упућен меланхолични поздрав људима којима смо се дивили тада када смо, као наш јунак Ђела, кретали у живот- ту су разни Џармуши, Вендерси, ту су Иги Поп, Дејвид Линч... То је заправо меланхолична али и доста забавна поема једне генерације, љубаван и леп филм који говори о људима који су средовечни, а нису пристали на то."

    Код лузерства постоји једна врста антихеројства

    То да нису пристали видљиво је, каже, и данас у песмама средовечних рокера, као што је видљиво и то да су поруке које су носили ти младалачки покрети - и данас исте.

    „Ја и даље пратим сцену ту и тамо, али и даље је то иста прича: да си ти посебан, да је твој живот једини, да треба да живиш свој живот и тако даље. То је нешто што је заправо многе људе сачувало од смрти, безнађа. Тада је то 'растројство свих чула' и то 'упалићу свећу на оба краја' било везано идеолошки са једном врстом спознаје да упознајеш своје биће и свет, а сада има везе само са ништавилом, односно – конзумацијом.“

    На питање где има више слободе и побуне, у умишљеном или у стварном свету, Милена Марковић одговара:

    „Код лузерства има једна врста антихеројства, то да неко - артикулисано или не - поступа насупрот систему, логици, разуму, због неких прилично смешних и инфантилних идеала, али својих. А то је нешто са чим сви могу да се идентификују, јер сви су некада имали снове. А имају их људи и даље. Ја уопште нисам свесна својих година, нису их свесни ни моји пријатељи и то је нешто што је у филму и забавно и потресно. Лишен циничног и опомињућег, 'Жив човек' из разних перспектива скенира дубину и дивноћу људског живота који је такав какав је.“

    Упркос потпуно промењеним околностима у односу на филм који је, како примећује, ушао, као и све остало, у неку нову епоху, Милена сматра да је Фест и даље важан јер такве манифестације славе живот, оплемењују га, и показују континуитет у тзв културном идентитету.

    Кан и остали светски фестивали исполитизовани су и декадентни

    „Немам више узбуђење поводом Феста, сада се садржаји гледају на разне начине. Међутим, и даље је то једно од ретких места где се људи срећу. А за арт филм је битно да премијера буде на неком фестивалу, јер је то начин да се он погледа и промовише. Некад, у време када сам ја одрастала, било је довољно да људи чују да је нешто било на Фесту и ишли би то да гледају. Сада не иду да гледају такве ствари, осим ако ти филмови не добију награду у Кану, па чак ни тада. Зато што је и Кан, као и сви остали фестивали, на један начин који није јасно артикулисан а што је јасно и птици на грани, нешто што је већ годинама с једне стране исполитизовано – ту се води културни рат, а с друге стране декадентно. Већ годинама, можда чак и деценијама нема тих правих расних филмова који су у исто време и комерцијални и уметнички, са јаким ауторским печатом, који су смишљени да би оставили трага и да би померили ствари.“

    За себе каже да не одваја уметничко и комерцијално и да као аутор нема проблем с тим.

    „Једно је оно што имам потребу да урадим зато што је нарасло у мени и то се тиче онога што је заправо уметнички израз. А друго је што сам све време знала да сам способна и школована да направим нешто што би било комерцијално. У овом тренутку стојим доста добро што се тога тиче“.

    Филм „Жив човек“редитеља Олега Новковића и сценаристкиње Милене Марковић, биће премијерно приказан на овогодишњем Фесту, а од 20. маја стиже на редовне биоскопске репертоаре.
    © Фото : Промо
    Филм „Жив човек“редитеља Олега Новковића и сценаристкиње Милене Марковић, биће премијерно приказан на овогодишњем Фесту, а од 20. маја стиже на редовне биоскопске репертоаре.

    Међу неколико пројеката које као сценаристкиња потписује само у 2021. години, посебно се издвојила недавно приказана жанровска серија „Мочвара“. Тежњу да са Олегом Новковићем уђе у причу са серијама објашњава тиме што је све се тиче мејнстрима још од 2005 – прешло управо тамо. У серије.

    Данас иновативност и дар не значе да ће неко да те примети

    „Серије нису исполитизоване до те мере као филмови и при томе оне морају да буду забавне. То је таква популистичка форма, све мора бити у оквиру одређеног жанра препознатљиво упечатљиво и једноставно. Са арт филмом је једино упитно - пошто радите оно што вам је позив – има ли то смисла и колико ће људи то погледати. Раније, пре оволико огољеног културног рата на светским фестивалима, било је само важно да се оде са филмом на фестивал... Ми смо последњи пут то урадили са 'Белим, белим светом', који је подобијао силне награде, троцифрени је број фестивала на којима је био. И то те довољно задовољи, не материјално, али довољно људи погледа филм, добијеш то своје тапшање по рамену, поштовање, дивљење... Доживиш разне лепе ствари тако да ти питање публике или неразумевања средине не представљају проблем. Али, у овом тренутку потпуно је јасно да уметничка иновативност, радикалност, контроверза, мењање форме, поетски дар не мора да значи да ће неко да те примети. То искључиво има везе са политичким играма или са неким њушењем: ти селектори су сад одједном неке ћате, увек се у жири умува неки ћата који њушка шта ће да прође и шта је ту модерно. И на крају крајева оматорили смо, увек су млади оно што је најзанимљивије, неко ко ради нешто ново. И ту међу нашим колегама вероватно има доста фрустрације у смислу запитаности има ли то смисла. Ем сам потрошио неколико година живота за нешто што није пуно људи видело, сад и ова пандемија, нема ни фестивала, и вероватно је то јако тешко за многе моје колеге. Ја не знам шта ће бити са тим. Оно што могу да наслутим је да ће арт филм у времену које долази да заличи на позоришне фестивале, позоришни фестивали су већ почели да личе на концептуалне изложбе и полако ће све да иде у том правцу. То је процес у којем сада живимо. Шта ће бити следеће – видећемо.“

    Тагови:
    ФЕСТ, Милена Марковић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога