Слушајте Sputnik
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 376
    Пратите нас

    Како изгледа живот на улици за време короне, шта штити бескућнике од болести, хладноће, глади, од чега живе они који не знају да просе - нека су од питања која поставља документарни филм „Бескућник денди“ редитеља Југослава Николића.

    У остварењу који се премијерно приказује 14. маја у 19 часова у Биоскопу Балкан, уметник Никола Вранић говори о свом животу пре него што је завршио на улици, као и о томе како је постао бескућник.

    „Овај филм није патетична прича, већ прича појединца који је имао све благодети живота, а ипак је завршио на улици. Никола Вранић има узнемирујућу судбину, али је пре свега уметник, а уметници су танане душе које не могу лако да понесу стресне ситуације ”, каже за Спутњик редитељ Југослав Николић.

    Бескућник који не зна да проси

    На све уочљивији, а истовремено недовољно истражени феномен бескућника и номада у свету недавно је пажњу скренуо и апсолутни победник на додели Оскара, филм „Земља номада“, редитељке Клои Жао, чији се ликови у својим приколицама крећу од града до града и раде привремене послове. Себе не називају бескућницима, већ људима који немају кућу. Неки од њих су на такав стил живота принуђени, док је код других тај избор настао из идеолошких разлога. 

    И Николићев бескућник није обичан просјак на улици. Обучен изнад стандарда пристојности, увек опеглан и уредно почешљан, због чега је филм добио назив „Бескућник денди“, остао је на улици после губитка посла и смрти родитеља.

    „Већина Београђана зна Николу макар из виђења. Он је некада био плесач, наступао је у мањим или већим трупама, а већ четири године је на улици“, наводи редитељ.

    Ипак, упркос тешком животу, бескућник Никола успева да изађе на крај макар са основним условима.

    „Има пријатеље јер је имао живот и раније, код њих држи ствари које му они оперу, опеглају. Понекад и преспава код њих. Има гардеробу коју је куповао док је имао новац и види се да је улагао у свој изглед, због чега му људи на улици не пружају новац“, каже редитељ.

    Никола Вранић, филмски „Бескућник денди“
    © Фото : Промо
    Никола Вранић, филмски „Бескућник денди“

    Поносан на своје звање уметника, Николићев „денди“ живи од прилога које добија од пријатеља, познаника и оних који знају његову причу.

    „Он не зна да проси, а чак и када покуша то да уради, људи га не примећују, мисле да је обичан човек који је скинуо капу јер му је вруће“, објашњава Николић.

    И Жика Обретковић у уметности видео спас

    Познати Београђанин, Жика Обретковић уз чији су звук фруле генерације одрастале, такође је био бескућних. Упркос несумњиво тешком животу, Жика који је увек био насмејан, позитиван, препознатљив, имао је своју уметничку причу: играо је у представама театра „Дес“, и у тим наступима, као и у музици коју је изводио на фрули видео је спас.

    „И Жика има причу због чега је био срећан, а због чега тужан. Али чињеница јесте да је уметност и њему била бекство, спас од свих ружних ствари са којима се свакодневно на улици суочавао“, сматра редитељ Николић.

    И они би остали код куће

    Организујући почетком пандемије изложбу посвећену бескућницима под називом „И они би остали код куће“ Југослав Николић је покушао да скрене пажњу на проблем бескућника који је изражен нарочито у кризним ситуацијама.

    „Бескућници су заиста имали непремостиве проблеме за време полицијског часа, када није било људи на улици који би уделили милостињу, ни воде у јавним чесмама и када су јавни тоалети били закључани. Какав је то живот када најосновније ствари немате“ пита се Николић и додаје да је, снимајући филм са својим „дендијем“ закључио да ипак постоје хумани људи без којих би многи од ових људи трагично завршили.

    Филм је сниман априла 2020. и фебруара 2021. године. На филму су радили сниматељи Милош Бањалић и Југослав Николић, за монтажу је био задужен Иван Недељковић, док музику потписује ДЈ Вили.
    © Фото : Промо
    Филм је сниман априла 2020. и фебруара 2021. године. На филму су радили сниматељи Милош Бањалић и Југослав Николић, за монтажу је био задужен Иван Недељковић, док музику потписује ДЈ Вили.

    Он је свој филм управо посветио људима који остају на улици и онда када започиње полицијски час, градским ходачима, чуварима паркова, људима који непрестано лутају без изгледа да једног дана стигну до свог одредишта.

    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога