Слушајте Sputnik
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 104
    Пратите нас

    Како подносе нове околности у раду позоришта, зашто се од сале до сале разликује поштовање мера, мора ли пар који живи у истој кући да буде раздвојен у позоришној сали као што се дешава у Атељеу 212 и да ли је аплауз довољна надокнада за све – питали смо глумце, редитеље, публику.

    „Аплауз је нешто што се не може режирати, у њему се све чује. То је исконска форма награђивања глумаца, редитеља, оних који су учинили напор, ризиковали, радили у незамисливим околностима. То је музика коју гледаоци свирају, а ако је та музика громогласна, онда тај догађај има смисао, онда је размена обострана“, каже Борис Лијешевић.

    Овај позоришни редитељ, однедавно власник награде „Деспот Стефан Лазаревић“ истиче аплауз као позоришну традицију коју нису успеле да наруше новонастале околности узрковане пандемијом.

    Представа „Читач“ у режији Бориса Лијешевића
    © Фото : Београдско драмско позориште
    Представа „Читач“ у режији Бориса Лијешевића

    Да је због „нове реалности“ театар претрпео велике промене, потврдила су у години за нама затворена позоришта, отказане или одложене представе, редуковани број посетилаца, промењено време одржавања представа. Ипак, у том процесу на који још увек није стављена коначна тачка, преживео је ентузијазам уметника, воља за уметношћу, размена са публиком, аплаузи... Преживело је – позориште!

    Лијешевић подсећа да је недавно сличну поруку послала глумица Мирјана Карановић.

    „На премијери ’Читача’ Мира Карановић зауставила је аплауз и рекла ’Живело позориште, живили ми, живели ви, живели наши поновни сусрети’. Ту сам чуо катарзу, чуо сам ослобађање“.

    То што је публика усвојила социјалну дистанцу као нормално понашање, несумњиво је допринело новом доживљају позоришта. Културне установе с почетком пандемије прве су затвориле своја врата. Међутим, напором сваког позоришта – она су недавно поново отворена, овога пута и за другачија искуства. Судећи по реакцијама посетилаца у дугим аплаузима више се не награђује само добра режија и глума, већ и одлучност уметника да и у веома отежаним условима настављају да раде, посвећено и са много страсти. Да публика то уме да препозна, види се и по распродатим картама за месечни репертоар.

    Мирјана Карановић и Марко Грабеж у представи „Читач“
    © Фото : Београдско драмско позориште
    Мирјана Карановић и Марко Грабеж у представи „Читач“

    Иако се сале и даље попуњавају онако како налажу препоручене епидемиолошке мере, међу позориштима је приметна разлика у односу на ове препоруке: нека примењују строжије прописе у односу на друге. Тако је на пример Атеље 212 , да би се испоштовала дистанца, раздвојио у сали чак и посетиоце који су дошли у пару.

    „Тај манир да разводници раздвајају публику која је дошла у пару у Атељеу 212 појачава утисак да се налазимо у несвакидашњој ситуацији“, каже један од посетилаца представе „Режим љубави“.

    „Здравствене мере јесу постале наша навика, али да не могу да седим поред неког са ким живим - то сматрам претераним“, додаје друга особа из публике.

    Представа „64“ у режији Алисе Стојановић у Атељеу 212
    © Фото : Бошко Ђорђевић
    Представа „64“ у режији Алисе Стојановић у Атељеу 212

    И у Битеф театру су одређене интервенције на представама цензурисане, али за поједине комаде, као што је награђивана представа „Кретање“ ни то није довољно.

    „У представи ’Кретање’ постоји непосредан контакт публике са извођачима и то у смислу данашње ситуације једнаком ризику излаже и извођаче и публику. Публика и даље учествује, додуше доста мање, али види се да постоји дистанца – људи се склањају, неће да седну близу глумаца, уплашени су”, каже један од посетилаца Битеф театра који је ову представу гледао и пре пандемије.

    Испод маске се не види реакција публике

    Да су последице пандемије поред публике осетили и глумци, потврђује глумица Мирјана Карановић која, иако је пре пандемије играла у многим представама, сада наступа само у једној: у „Читачу“ у Београдском драмском позоришту.

    „После сваког извођења ’Читача’, после сваког аплауза ја сам срећна, пресрећна што уопште могу да играм. Моје представе више се не играју у Југословенском драмском позоришту и моје позоришно трајање данас огледа се једино на сцени БДП“, каже глумица.

    И њена колегиница Весна Чипчић открива да је, откако је разређено гледалиште, свега неколико пута играла у позоришту.

    „Када играмо комедију, готово да нема разлике између пуне и празне сале. И мада ми глумци знамо да је увек боља реакција публике када је сала пуна, није ми сметала испражњена сала у Футогу када сам играла комедију „Женски разговори“, напомиње Весна Чипчић и додаје да јој је значио аплауз после недавног извођења представе „Тихо тече Мисисипи“ у Београдском драмском позоришту, јер је био другачији од премијерног.

    „Публика је дивно реаговала, здушно, не стидећи се, а на премијери, у проређеној сали, имала сам утисак да се стиди да реагује.Било је чудно видети их са сцене тако залепљених уста, са маскама“, истиче Чипчићева.

    Пробе са маскама

    Глумица додаје и да се не може ни пробати ни играти са маском на лицу, па су отуда позоришни радници и били међу првима вакцинисани.

    Колико је и време припреме и само планирање премијере у пандемијској ери постало релативно искусио је и Борис Лијешевић који за две премијере одржане за време пандемије каже да су то била два дугачка пројекта.

    „У фебруару смо почели да радимо на ’Читачу’, а премијеру смо имали тек у октобру. Прекинули смо са радом када је проглашена пандемија, у моменту када је свет почео да броји заражене и мртве. Када смо дошли себи од страха и збуњености, наставили смо да радимо преко вајбера. Састајали смо се сваки други дан, читали, тумачили текст. Радовали смо се тим сусретима. А онда смо у тренутку схватили да и наш текст говори о некој врсти пандемије, о пандемији антисемитизма“, каже редитељ.

    Без размене утиска

    Нова нормалност укинула је и један важан део позоришних ритуала – размене утисака после представе, понекад и полемике које су почињале на изласку из театра и обично завршавале у околним кафеима.

    „Више се не иде на пиће после представе, бифеи су затворени, публика се разиђе и ту је крај сваке размене“, објашњава један од посетилаца представе „Каспар“ у ЈДП-у.

    Каспар
    © Фото : Небојша Бабић
    Каспар

    И редитељ Лијешевић каже да се на премијери сви окупе, али избегавају једни друге.

    „Не знаш како да се поздравиш, плашиш се да се приближиш познанику пријатељу, плашиш се да гласно говориш.“

    Он открива да је и њему, и као уметнику и као гледаоцу, потребно да после представе седне, подели утисак. Потребно му је продужено дејство театра. Али, упркос свим изменама, редитељ „Читача“ не крије да је задовољан:

    „Тежак је то био рад, чудне су то биле премијере јер нам је много тога ускраћено, али нам срећом представе нису ускраћене. За сада довољно, зар не.“
    Тагови:
    Битеф театар, ЈДП, БДП, Атеље 212, Народно позориште, позориште
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога