Widgets Magazine
СПУТЊИК СРБИЈА
Тајне границе монаштва
Репортажа из најсевернијег манастира на свету
Лети овде нема ноћи, а зими дана. Нема гомиле ходочасника, нити световне таштине. Зато у Трифоновом Печеншком манастиру постоји нешто због чега други ту долазе, упркос оштрој клими и ненасељености. Антон Скрипунов доноси вам репортажу из најсевернијег манастира на свету и места које привлачи најочајније људе.
„Не улази, убиће те!"

Пут до светилишта је тежак и кривудав, и то дословно. Овде на западу Мурманске области, на граници са Норвешком, људи из других области се ретко сусрећу, тако да се подразумева да сте локални мештанин.

„Да, након 31. километра изађи и мирно ћеш стићи до села Луостари, тамо поред је и манастир", мрмља возач аутобуса, као да су му поставили најглупље питање на свету.
Трифонов Печеншки манастир © Спутњик / Антон Скрипунов
„Хајдемо да попијеш чај, сав се тресеш", тим речима ме дочекује ноћни стражар испред манастирских врата. Он је до један час иза поноћи седео ту и чекао ме.

Трифонов Печеншки манастир налази се иза 69. паралеле, скоро 400 километара северно од Поларног круга. То је северније од Норилска, Исланда, па чак и Чукотке.
Залазак сунца, Трифонов Печеншки манастир © Спутњик / Антон Скрипунов
„Температура се лети ретко подиже изнад 15 степени, а зими је у просеку око минус 25 степени. Осећа се топлина Голфске струје, која се креће до Северног леденог океана (удаљеност од манастира до океана је око 40 километара).

На том подручју има много ниског растиња и комараца. Према речима монаха, крвопије лете „у педагошке сврхе", јер тренирају стрпљење и смиреност, заједно са оштром климом. Ту је пре 500 година дошао монах Трифон пешке из Торжока.
О томе ми прича Виктор. Он већ седам година долази ту из свог родног града Пољарног како би радио. У слободно време воли да пеца рибу на реци Печенги, која протиче недалеко од манастира.

„Оволику сам јуче видео!", са узбуђењем шири руке.

„Покушао сам да је ухватим варалицом, али нисам успео. Нема везе, даће Бог, па ћу је ухватити. Имам једну идеју."
Радник Виктор © Спутњик / Антон Скрипунов
Осим Виктора, у манастиру има око осам верника и монаха.

„Шест монаха. А не — седам", броји Виктор, савијајући прсте.

„Ту је још и отац Онисим — он је пустињак. Тамо се подвизива", објашњава Виктор тајанствено, показујући на дрвену кулу са малим прозором. На једном од зидова се налазе кућице за птице, а поред врата стоји табла са лобањом, док је испод ње натпис: „Не улази, убиће те!".
„Устајемо у 5 сати и 30 минута, окупљамо се на молитву у храму. Желим вам лепе снове", поздравља се Виктор. Зидни сат, који одбија сунчеве зраке, показује два сата после поноћи.

Чудо на реци

Молитва, рад и спасавање своје душе су важни принципи, не само за монахе, него и за вернике, који су привремено у манастиру као радници.

„Овде сам већ две године. Повремено идем кући, у Апатити. То је удаљено 400 километара одавде", каже Александар. Он је само наизглед строг, а у ствари се стално шали и смеје. Само када се води разговор о вери, он је веома озбиљан.
„Нигде другде као овде не осећаш жељу да останеш. То сам схватио пре две године, када се са мном десило чудо. Био сам страствени пушач, пушио сам 25 година. А овде, након службе, само једном! И не привлачи ме више, готово! Бог жели да му се приближимо, зато и шаље таква чуда", каже Александар.

„А некоме и другачија. Преподобном Пајсију Великом се јавио сам Христос, кад је тек отишао у пустињу. Колико је човек имао среће!", разговору се неочекивано придружује отац Пајсије, који се замонашио пре неколико недеља. Пре тога је био свештеник у једној од мурманских парохија. Троје одрасле деце кренуло је његовим стопама - замонашили су се или су постали свештеници.
„Пре седам дана сам одлучио да одем на пецање. И пре него што сам кренуо, помолио сам се, говорећи: 'Господе, ти си наредио апостолима да баце мрежу са чамца и они су успели да ухвате много рибе. Тако помози и мени, грешнику, да ухватим бар једну рибу за утеху братије!'". И знате шта? Само што сам забацио, загризла је. Варалица, посебне куке — све је то глупост! Помаже само молитва", смеје се монах.

Разговор прекида звоњава — бродско звоно је постављено у стамбеном делу манастира. Братија, осим мистериозног оца Онисима, окупља се у трпезарији и чекају да игуман започне заједничку молитву. Затим сви седају за сто, осим једног човека. Како кажу, не живи се само на хлебу, важна је и духовна храна, па за време обеда, а у манастиру се служе само ручак и вечера, окупљенима се читају житија светаца. Тако су у манастиру и сазнали да се Пајсију Великом јавио сам Христос.
Трифонов Печеншки манастир © Спутњик / Антон Скрипунов
Сви ћуте, слушају онога ко чита и једу. На манастирском менију се налазе салата од поврћа, супа од сочива, рижа или хељда. Веома једноставно, али након неколико сати физичког рада све је веома укусно. Исто се служи и за ручак и за вечеру.

Море живота

Молитва, рад и спасавање своје душе су важни принципи, не само за монахе, него и за вернике, који су привремено у манастиру као радници.

Бродско звоно не позива братију само на обед. Након што се пробуде, сви иду у храм на заједничку јутарњу молитву, која траје око сат времена. Увече, око седам сати, понавља се исто. Осим тога, неколико пута на дан монаси читају акатисте, псалтире и служе панихиду.
„Видећи како се на мору живота подиже олуја искушења, ја сам брзо допловио до Твоје тихе луке и молим Те", тихо певају монаси.

Речи из псалма описују овај манастир на најбољи могући начин. Многи искушеници су у прошлости били морнари, који су након дугих и тешких лутања ту пронашли духовно уточиште.

Један од њих је Денис. Када се након службе у Северној флоти вратио обичном животу, у његовом животу су почеле олује — потешкоће у проналажењу посла, развод, пијанство...
„Очајан, некако сам завирио у храм у Мурманску. Пришао сам првом ђакону и рекао: 'Оче, помозите ми. Ја више не могу!'. Он ме је одвео свештенику, који ме је посаветовао да дођем овде. Овде сам већ три године", признао је Денис. На ногама му лежи мачак и упорно му се умиљава — тражи да га помилује.

Манастир је постао спас и за мачка.

„Прошле године нам га је донео војник једне јединице, која се налази у близини. Мачак је био сав измучен, са сломљеним ребрима, али брзо се опоравио, хвала Богу. А сад свим локалним мачкама задаје страх", прича Денис.
Мачак има одговарајуће име — Матрос (морнар). Док сви раде, он мирно спава у кутији на морнарској мајици, на улазу у стамбени део. Само понекад напушта своје место, и то да би отпратио монахе до храма, или како би уловио рибу или миша.

Сурови начин живота

Хришћани се вековима препиру око тога коме је теже – монасима-испосницима или онима који живе заједно. Оба начина живота сматрају се подвигом. У манастиру на крајњем северу, удаљеном од великих градова, то се посебно осећа.
— Отац игуман је благословио да онај ко је ноћу дежуран мора да одржава чистоћу у ходницима и у соби за чај!

— Оче, ја све поспремим, али не прође ни сат времена, а да неко не остави неопрану шољу на столу. Колико сам их пута опомињао!

— Ми смо у манастиру, а не у студентском дому. Неко је оставио шољу, па шта. Можете је тихо узети и сами опрати. Исто је и са подом. Ето тако, спасићемо се служећи другима, брате! А трчати за сваким и говорити: 'А, ниси очистио', неће довести ни до чега, осим до сталних свађа", разговара монах Гуриј са једним искушеником, објашњавајући му разлику између манастира и остатка света.

Искушеници у Трифоновом Печеншком манастиру © Спутњик / Антон Скрипунов
Ни он сам није знао за то пре три године, када је тек дошао из Саратова. Како каже, на почетку је било необично — његовом у родном крају је неколико месеци температура била око 40 степени и сунчано време, а овде снег падне у јуну, или се пола године на небо навуку облаци.

У таквим условима нема ништа важније од узајамне помоћи — ако неко не може да изврши послушност због свог здравственог стања, замениће га неко други.
А током вечерње молитве, када су манастирске капије закључане и на територији нема странаца, дешава се нешто што се у другим манастирима врши једном годишње. Сви се моле испред иконе Трифона Печеншког и мире се један са другим.

„Опрости ми, брате!
Бог ће опростити, ја праштам, и ти мени опрости!
Христос је међу нама!
Јесте и биће!". Тиме се дан у манастиру завршава, и сви се разилазе по ћелијама.

Ужас у ноћи

Једне ноћи оца Пајсија је пробудио снажан крик из правца реке. Испоставило се да је Виктор покушао да ухвати рибу на црва.

„Бацио сам удицу и одједном се ухватила! Ја вучем штап према себи, а риба у супротном правцу. Откинула се! Још једном сам бацио и она се поново ухватила. Тако се трзала да су пераја извиривала. Ја повучем штап према себи, а она јако удари репом по води и запљусне ме. Повукла је штап са мном. Ја сам тако јако повикао од страха, да су ме чули у манастиру. Замислите, толико је била крупна риба!", са узбуђењем прича он свима.
„Да ли си се помолио за успешан улов?", питају га они.

То га је питао и монах испосник Онисим, који је на, чуђење свих, изашао из своје усамљеничке ћелије. Са строгошћу у очима саслушао је причу рибара и насмејао се.

„Да, Викторе, тешко да ћеш оборити манастирски рекорд оца Пајсија, који је уловио највећу рибу", закључио је монах.
Јеромонах Онисим и Виктор © Спутњик / Антон Скрипунов
Наизглед суров, отац Онисим је у ствари веома добродушан. На север је дошао из Москве.

„Овде су најповољнији услови за живот — озбиљан сам. Није као у бучним градовима. Ја сам рођен у овим крајевима и док сам живео у Москви схватио сам да желим да се вратим овде."

И 2010. године је остварио своју жељу.
С времена на време, он излази у свет — одлази у градић Запољарни, који је седам километара удаљен од манастира, како би одржао службу у храму, који је додељен манастиру.

„Је ли ти време да кренеш на аутобус? Тако рано? А да, у Москви се вечно плаше да нигде неће стићи. И не стижу!", шали се Онисим.

А када ме довео до станице, рекао ми је:

„Даће Бог да се поново видимо. То је карактеристика севера — нешто те вуче да се вратиш."