ГРАДОВИ РАТА
Када се у јуну 1941. године нацистичка Немачка свим расположивим војним снагама обрушила на СССР, совјетски градови су постали снажни бастиони отпора.

Крвава борба вођена је буквално за сваку стопу земље на прилазима тим градовима. Оним градовима чији су становници испољили нарочиту храброст и херојство касније је додељено највише признање ― „Град-херој".

Ово признање добило је тринаест руских градова. Друго почасно признање ― „Град војне славе" добило је 45 градова. Уочи 75. годишњице Велике победе, „Спутњик" је посетио места жестоких борби.

О томе како ти градови данас изгледају можете прочитати више у нашем одељку „Градови рата". Ексклузивни материјал припремљен је уз подршку Музеја ратне славе града Ржева и Музеја-панораме „Стаљинградска битка".
РЖЕВ
Немци су окупирали Ржев још крајем 1941. године. Битка се није водила за сам град, већ да би се спречио продор немачких снага у Москву, која је од Ржева удаљена близу 200 километара. Хитлер је тамо пребацио две трећине армијске јединице „Центар", елите Вермахта. У Ржеву су успели да на дуже време зауставе непријатељску војску, која није марширала само ка Москви већ и ка Стаљинграду.
Ржев
©МУЗЕЈ ВОЈНЕ ИСТОРИЈЕ У рЖЕВУ
Ослобађање Ржева трајало је од јануара 1942. године до марта 1943. године. Четири офанзивне операције совјетске војске за ослобођење Московске, Смоленске и Калињинске области трајале су 15 месеци. Битке су биле жестоке, губици на обе стране катастрофални. Немачка војска имала је надмоћнију технику, тенкове, авијацију — Црвена армија трпела је готово непрестане ваздушне нападе.
Стари аутомобилски мост преко Волге у Ржеву. Јединице Црвене армије су током повлачења из града 1941. године разнеле леви део моста. Немачки инжењери су га обновили, да би, приликом повлачења 1943. године, по Хитлеровој одлуци, срушили мост. Он лично захтевао је да чује звук експлозије преко телефона
© Музеј војне историје у Ржеву

Иако се радило о једној од најкрвавијих епизода Великог отаџбинског рата, Ржевској бици дуго времена није придаван велики значај. Разлог је у томе што је изостала победа. Током целе 1942. године, совјетска војска је, након што је опколила непријатеља, покушавала да га уништи, али није успевала. Тек у марту 1943. године, после ослобођења Стаљинграда, Немци су се уплашили опсаде на Ржевско-Вјаземском прилазу и почели су да повлаче своје снаге. Испуњење наредбе врховног команданта Стаљина да се „Ржев заузме најкасније 11. јануара 1942. године" потрајало је дугих 15 месеци.

Број совјетских војника који су нестали без трага или су заробљени током четири офанзивне операције у близини Ржева премашују укупне губитке совјетске војске у Стаљинградској бици.
У Завичајном музеју у Ржеву чувају се документи о нацистичким зверствима, почињеним на ржевској територији. Током окупације, град је скоро био збрисан са лица земље. Мноштво рушевина, гомиле уништене цигле, остаци спаљених грађевина и чудом преживеле стамбене зграде ― то је све што је остало од некада развијеног провинцијског града.

Премијер Велике Британије Винстон Черчил упутио је Стаљину 4. марта личну поруку: „Примите моје најтоплије честитке поводом ослобођења Ржева..."
Зграда Државне банке
Зграда је изграђена у стилу руске модерне у периоду 1912―1914. године. Здање је за време окупације уништено, али је обновљено. У њему се налази државно тужилаштво ©Музеј војне историје у Ржеву
Вазнесењска саборна црква изграђена је 1855. године на обали Волге. Затворена је 1939. године, а поново отворена 1985. године.
На овом месту се за време рата налазила пијаца. Овде су становници града куповали и размењивали робу под надзором немачких окупатора. Занимљиво је да се данас овде такође налази градска пијаца (десно) ©Музеј војне историје у Ржеву
Указом председника Русије 2007. године, Ржеву је додељено звање „Град војне славе", које добијају градови у којима су „током жестоких борби бранитељи Отаџбине показали постојаност, храброст и масовно јунаштво". Ржев има исто онолико становника колико и пре рата ― око 57 хиљада људи.
Нови мост преко Волге
Стаљинград

Стаљинградска битка почела је 17. јула 1942. године, око 150 километара југозападно од града. Немци су планирали да заузму град за недељу дана. Немачком војском командовао је генерал тенковских јединица (а касније и фелдмаршал) Паулус. Без обзира на очигледне предности непријатеља које су се огледале како у броју тенкова тако и у броју авиона, Немци су успели да се приближе граду тек након месец дана ― крајем августа.

У Стаљинграду се налазило више од 200 индустријских предузећа, која су правила више од 80 врста производа за потребе фронта, укључујући познате тенкове Т-34 и висококвалитетни оклопни челик. Стаљинград је био и лука на Волги, тако да су Немци морали да пресеку рад највеће пловне артерије, преко које су централни региони снабдевани нафтом, каменим угљем, сољу, памуком, грађевинским материјалима, индустријском и прехрамбеном робом.
Мамајев Курган, споменик „Мајка Отаџбина", Волгоград, март 2020. г.
Одбрана Стаљинграда трајала је пола године. За то време порушен је 91 проценат стамбеног фонда. Прва кућа у граду која је обновљена након борби била је Павловљева кућа. Реконструисале су је жене из черкаског покрета.

За време битке, четвороспратница је била одбрамбени пункт, налазила се поред Волге, што је значило могућност прелаза. Њу су 58 дана бранили гардисти генерала Родимцева. Главни задатак 25 бранитеља куће састојао се у томе да спрече пробијање непријатеља до реке. На чеоном зиду куће је 1965. године откривен меморијални зид-споменик са списком бранитеља зграде и изграђена је колонада.

На зиду куће из правца млина изграђен је још један зид-споменик, посвећен обнови Стаљинграда.
Павловљева кућа из правца млина


Трг Палих бораца

У другој половини 19. века овде се обављала трговина. Ту су се налазили магацини и продавнице. Почетком 20. века, на централном тргу изграђена је Саборна црква Александра Невског, а поред је уређен парк. Трг је назван Александровски трг. У револуционарним годинама 1905. и 1917. године, на њему су се одржавали митинзи и демонстрације. За време Грађанског рата, Црвени и Бели одржавали су на тргу своје параде. Након победе бољшевика 1920. године, овде су сахрањене 54 особе које су мучили Белогардејци. У њихову част, трг је добио назив ― Трг Палих бораца. У септембру 1942. године, када се непријатељ пробио до центра Стаљинграда, Трг Палих бораца постао је поприште жестоких борби. Данас је трг у потпуности преуређен ― никли су модерни хотели „Волгоград" и „Интурист", зграда Медицинског факултета, продавнице, банке, а сам трг је добио облик трапеза.
Овај део немачког авиона „Не-111" наменски је донет на трг. Он је постао симбол тога да је победа над нацизмом могућа ©Музеј-панорама „Стаљинградска битка"
Зграда која се налази нешто ниже изграђена је крајем 19. века. Овај трговачки дом припадао је породици Репњиков. Након револуције, зграда је национализована и у њу је смештен одбрамбени штаб Црвеног Царицина. У згради се 1937. године налазио Музеј одбране Царицина. За време Великог отаџбинског рата, експонати су пребачени преко Волге ― у згради су се налазиле војне јединице. Током битке која се водила у центру града, фасада је претрпела велика оштећења, а унутрашњи део зграде је изгорео. Али, већ 1948. године, музеј је обновљен уз максималан труд да му се врати првобитни изглед. Данас се овде налази Меморијално-историјски музеј, посвећен догађајима Грађанског рата на југу Русије.
Ово је зграда Централне робне куће, где је један од учесника „Барбаросиног плана" и Хитлеров командант, фелдмаршал Паулус, неславно завршио своју каријеру.
Моменат када је под командом генерал-мајора Ласкина заробљен фелдмаршал немачке војске, постао је преломна тачка Стаљинградске битке.
„Фелдмаршал немачке војске Паулус предаје се Црвеној армији", рекао је на лошем руском језику Паулус, приликом предаје, 31. јануара 1943. године. Само неколико сати пре тога, Хитлер му је доделио ово највише војно звање.
Данас је видљив само део историјске фасаде. Након рата, зграду су заклониле нове грађевине. Позната фасада Централне робне куће је због нових грађевина заклоњена и остала је у дворишту, ван погледа.
Ево како је изгледало последње уточиште команданта 6. немачке војске. Амбијент је историјски, реконструисан је на основу фотографија и докумената сарадника музеја „Сећање". На столу су флаша коњака и паковање кафе.
Немачки фелдмаршал напустио је подрум Централне робне куће под пратњом, али није изашао кроз централна врата, него кроз прозор канцеларије штаба. Паулус није желео да прође поред својих војника.

Фридрих Паулус био је Стаљинов лични заробљеник. На крају рата, придружио се антифашистичкој организацији и постао је кључни сведок у Нирнбершком процесу. Након Стаљинове смрти, дозвољен му је повратак у Немачку, али ― Источну.
Јуриш на Стаљинградски силос постао је један од симбола битке за град. Овде су у септембру 1942. године совјетски војници и морнари са Северног мора, потпуно опкољени са свих страна, одбијали немачке нападе неколико дана. Слику силоса Немци су хтели да искористе за израду специјалног ордена у част освајања Стаљинграда. Историчари тврде да је један од аутора нацрта ордена био и сам Паулус. Совјетски војници ослободили су силос 26. јануара 1943. године и морнаричка пешадија која је извршила јуриш поставила је на торањ силоса црвену заставу. Била је то највиша зграда у Стаљинграду.

Хиљаде војника, смрзнутих, исцрпљених болестима и глађу, који корачају преко руина с белим заставама; изгорела, уништена и напуштена војна техника у смрзнутој степи ― овако је скончала 6. пољска армија, једна од најбољих јединица Вермахта.

Немачка групација, која је била опкољена у Стаљинграду 26. јануара 1943. године, пресечена је на два дела.
Силос © -панорама „Стаљинградска битка"
Реконструкција ослобађања силоса у модерном времену, фото Митја Зимин
Стаљинградска битка једна је од највећих битака у светској историји, која је трајала од 17. јула 1942. године до 2. фебруара 1943. године и завршила се победом Црвене армије.
Битка за Стаљинград окончана је баш овде ― у Стаљинградској фабрици за производњу трактора „Ђержински". Још пре рата, у фабрици су се производили тенкови. Први модел био је лаки тенк Т-26. Почетком 1941. године, овде је отпочела производња тенка Т-34. Пре него што су се немачке трупе у септембру 1942. приближиле зидинама фабрике, произведено је 3.776 тенкова Т-34.

Подручје фабрике трактора ослобођено је 2. фебруара 1943. године, када је Северна групација немачке војске, која се налазила у рушевинама погона и насељима, претрпела снажан артиљеријски напад. У 16 часова уништени су и последњи центри нацистичког отпора и битка за Стаљинград је завршена.

Током 21 недеље жестоких борби, хиљаде бомби и граната пало је на територију фабрике. Фабрика „Ђержински" је 2. фебруара 1943. година била само рушевина. Ипак, успешно је обновљена. У лето 1943. године, овде је формирана колона тенкова, рестаурираних у фабрици „Одговор Стаљинграда". У јуну 1944. године, из погона обновљене фабрике изашао је први трактор. Ускоро је овде почела производња мотора за тенкове Т-44.
Стаљинградска фабрика постала је прва фабрика за производњу трактора совјетске Русије. Фабрика је изграђена 1930. године, уз учешће америчких стручњака.
У тренутку почетка Великог отаџбинског рата у јуну 1941. године, у Стаљинграду је живело око 525 хиљада људи. У моменту окончања Стаљинградске битке, 2. фебруара 1943. године, град је имао 32.181 становника. У централној области је тих дана живела само 31 особа.
Легендарни тенк Т-34