Widgets Magazine
Слушајте Sputnik

    Не. Није све то нормално

    © Фото : fiba.basketball
    Светско првенство у кошарци 2019
    Преузмите краћи линк
    Пише
    Светско првенство у кошарци (239)
    11326
    Пратите нас

    Не постоји навијач Србије у кошарци који није чуо ону чувену Муте Николића: „Шта се радујете? Па то је све нормално“. Нема реченице која је више ушла у срца љубитеља кошарке и постала синоним за све успехе „плавих“. А толико их је било у последњих 20 година да их је тешко и сетити се. Богу хвала. И биће их.

    А да ли је све то нормално? И оно све досад, и ово сада? На жалост свих нас, у Кини ту реченицу нећемо чути. Чекаће Мута неки нови тренутак да опет насмеје и обрадује нацију. И дочекаће га. Нема сумње у то. Можда већ догодине у Јапану на Олимпијади.

    Али опет, да ли све што је Србија радила и ради на кошаркашком терену заиста нормално? Тешко је рећи да јесте. Да, знамо да смо талентовани за игру под обручима. Знамо ту игру у прсте. Да цепамо мрежицу са пола терена, да лопту закуцавамо у кош као Амери бургер у стомак, да се бранимо као Русија своје границе... Али на томе ради пола света. Деценијама улажу и труде се да стигну делић онога што смо ми постигли још док смо зидали градове и државу из пепела. Мало је ствари у којима се неко угледа на нас. Покушава да буде „ми“. Да досања све оне снове које смо ми много пута остварили. Да буде првак Европе, света или Олимпијаде у кошарци. Да подигне пехар намењен најбољем. Да његова химна, као наша, загрми препуном халом, застава се завијори, да конфете полете до свода и назад прекривајући хероје.

    Овог пута ће то доживети неко други. Аргентина или Шпанија. Реда ради, рећи ћемо да Аргентина има 42 милиона становника, Шпанија 47, а ми их имамо свега шест-седам.

    И сви они трче по паркету. Вежбају. Стварају. Раде. Кад ни то није довољно, многи „увозе“ играче који им фале, улажу милионе у спортске хале, струку, лобирају где год могу, само да осете делић онога што су „луди“ Срби из првенства у првенство осећали. Доживели. Прославили.

    © AFP 2019 / JEFF HAYNES
    Генерација предвођена Бодирогом, која је усред Америке подигла пехар намењен најбољем на свету. Индијанаполис, 2002.

    Ми овога лета нећемо, иако смо се навикли. А има ли ико право да се навикава на такву част? Има ли право земља која јури за Европом и светом у свему и свачему да негодује што, ето, на једном турниру, није успела да преслиша цео свет и дигне руке увис у име победе над њим? Тешко. Не само наша, већ и оне многољудније, веће, сређеније, богатије, у којима постоји систем. У којима се ради и улаже данас, да би се за десет година играло неко финале. Можда. Ако се склопе коцкице и звезде на небу.

    Нама овај пут нису, иако је деловало да баш сада хоће. Боли. Знамо... Могло се. Квалитетом, талентом, срцем надмашити тај богати свет. Могло се, као и милион пута до сада. Да, веровали смо. И вероваћемо увек. Јер ако која наша екипа заслужује то, онда су то наши кошаркаши. Пет титула првака света, олимпијско злато, осам медаља првака Европе и још 16 финала са највећих смотри.

    Да ли је баш нормално? Не звучи да јесте. Не за нас мале, сиромашне... Не за некога ко не зна шта ће сутра, а камоли за десет година. Не за некога ко само срцем иде напред. Напред против целог света, талентом. Без капитала — у време капитализма. Заиста не звучи нормално, колико год да је легендарни Мута био у праву сваки пут кад је изговорио своју чувену реченицу. Србија у кошарци је синоним за контрадикторност. Да све што не може, може. Да Давид победи Голијата. Да Сизиф истера свој камен на врх.

    Како кроз историју, тако и данас у Кини. Полетела је чета Салета Ђорђевића. Прескочила све пред собом. Ухватила залет у припремном периоду, наставила на првенству, напунила кош до врха сваком противнику, била главна сензација, а онда се олупала у два дана о Шпанију и Аргентину. И кад су сви очекивали „нормалност“ — да је докусуре силни Американци, опет се уздигла, опет раширила крила, и кад победа није значила ништа осим показивања поноса и пркоса, показала да баш је то оно што је веће и боље него код највећих. Понос.

    Јесам мали, али на терену могу да будем звер. Можда не увек, можда не свуда. И ја сам од крви и меса. Можда и ја имам право на лош дан... Лош турнир. Не борим се само са ривалима. Има у мојој глави много ратова. Већих и јачих од противника. И битнијих можда од медаље. Али имам и срце које ће ме подићи кад се очекује да ме закуцају — право у паркет. У инат, пркосим реалности. И у нокдауну показујем зубе. Не признајем пораз. Не у кошарци! И некада, и сада, и заувек!

    Да ли је то све нормално? Да ли је логично? Вероватно није... Али ми не умемо другачије.

    Србија је земља кошарке, свете. Не заборави то... Ако то и не видиш на постољу овога пута, можеш у нашем поносу.

    Док се „не поћерамо опет“.

    Тема:
    Светско првенство у кошарци (239)
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога