Widgets Magazine
Слушајте Sputnik

    А већ смо чули химну Србије на златном постољу у Пекингу...

    © Фото : fiba.basketball
    Светско првенство у кошарци 2019
    Преузмите краћи линк
    Пише
    Светско првенство у кошарци (241)
    1321
    Пратите нас

    Србија је првак света у кошарци! Сањали смо тај наслов, сањали постоље и „Боже правде“ у далеком Пекингу. После свега ― само 5. место. Наш сан досањаше други. Оде пехар у Шпанију. А ми у жестоку борбу за Олимпијаду. Са све противницима и ФИБА прозорима. Остаје жал...

    Кренули смо у далеку Кину спремни, наоштрени, раширених крила. Како и не бисмо? Сви на окупу, врело лето на Копу. Тренинг, уигравање, дружење... Знају се правила, знају се захтеви Ђорђевића, зна се шта нас је довело до позиције вицепрвака света, Европе, Олимпијских игара... Зна се и шта нам треба за степеницу више. За корак напред. За дуго чекано злато. И знамо да све то имамо. Игру, срце, стратегију, знање. Искуство да мудрујемо. Младост да се „побијемо“. Амбицију да покоримо свет. Све што је потребно је ту. Више од тога би било и нефер пожелети. Сви су нам гледали у леђа. И ти Шпанци и Аргентинци, који су играли финале. Чак и ти Амери, школовани у НБА. И они су дрхтали од нас. С разлогом! И ми бисмо од њих, да је Попович повео „дрим тим“. Овако... Ми смо били ти. Ти који „прогутају“ противника док је још тунелу, а онда на терену само изврше „егзекуцију“.

    Српски „дрим тим“

    Ко се бавио спортом, зна како је изађи на мегдан јачем. Кад си свестан да је све што знаш — мало. Да онај прекопута зна више. Зна боље. Да иако даш 120 одсто својих могућности, опет није доста. Тада не мислиш о победи. Поштен и частан пораз је најдаља мисао.

    И када смо доминирали над светом, дизали трофеје, рецимо 1998. и 2002. године, није било тако. Ту предност су имали други. Сад је требало да ми будемо тај „дрим тим“ који ће „почистити“ све до финала. А тамо... Са дивом из Америке... Па да покажемо да без својих најјачих немају шта да траже против овакве Србије.

    Богдан Богдановић, један од најбољих играча Европе, са две године искуства у НБА, Немања Бјелица, бивши најбољи играч Евролиге, такође у Америци. Бобан Марјановић, Мирослав Радуљица и најбољи центар најјаче лиге, чудесни Никола Јокић ― центри који би и у америчкој екипи играли битне улоге. А онда њима додате Лучића, Гудурића, Милутинова, Јовића, Мицића, Симоновића ― евролигаше са сјајним сезонама.

    Уз све то и све индивидуалне квалитете, потпуна подређеност тиму. Апсолутна. Као и увек кад је ова екипа на окупу, откад је води Саша Ђорђевић. Успео је Сале што и већи тренери годинама пре њега нису. Избацио је сујету, охладио главе, окупио оно најбоље што Србија има. И то не на силу, него пробудивши у њима оно што је красило његову генерацију, која је освојила све што се могло освојити. Понос игре за дрес Србије. Срећу због части да баш ти будеш онај који представља своју земљу.

    Спремни за балкон...

    То се код „орлова“ видело на сваком кораку. На сваком новом окупљању. На спремности да лето проведу у сали, не на мору. Да између породице, девојака и слободног времена бирају да баш за те саиграче и заставу Србије лију зној, да ризикују повреде, уговоре, милионе. И да поносно оду на првенство и врате се још поноснији. Истрошени. Емотивно и физички. Али поносни. И пуног срца и мирне савести. Право пред балкон и пред 100.000 људи.

    Веровали су да могу. Радили на томе. Веровала је и цела нација.

    И могли су... Нико не може да каже другачије. Били су тим од прве припремне утакмице. На првенству показали сву снагу против аутсајдера. Играли на сваку лопту, као да је финале. Зато су и имали најбољи старт у историји СП када је разлика којом су побеђивали била у питању. Већу и од оне коју је правио „дрим тим“ када их је водио легендарни Шакил О’Нил. Не делује реално, али да... Баш тако су играли наши момци. Лепршаво, несебично, имали 31 тимску асистенцију у просеку, много одузетих лопти и скокова, а стизали да сјајним потезима придобију и кинеску публику, која им је скандирала, навијала за њих, звиждала судијским грешкама заједно са нашим људима који су се упутили у далеку Кину да прате висок лет „орлова“. Нису вест биле победе Србије, већ начин на који смо долазили до њих. Утркивали су се медији, посебно амерички, ко ће боље да опише начин на који играју ови из „земље кошарке“.

    Ненамирени дугови

    А онда хладан туш. Шпанија. Знали смо да неће бити лако. Да ће бити прави дерби. Играли смо га неколико пута у последњој деценији. Било је време да се намире неки стари дугови. Одличан тренутак за то. Али...

    Цео наш систем почео је да кочи, уместо да убрзава. Као мотор кад остаје без уља. Тешко у нападу, још теже у одбрани. Лопта као да је стала... Није хтела ни до саиграча, ни у кош. Болно је било приземљење, али бар није био крај. Ипак, нико се није надао да је и крај тако близу, одмах ту, иза ћошка. Иста прича, „иста“ утакмица, само други противник. И много већи улог. И опет исти епилог.

    Тим и у поразу

    Шампиони се показују кад је то најтеже. Богдан је то био. Тим није. Није био шампионски. Али јесте до самог краја био тим. Остали су уједињени и после неуспеха. Многи кажу и дебакла.

    Васа Мицић је остао без мајке, али је до краја стајао уз саиграче. Јер је део тима. И кад се побеђује и када се губи. Они су дали све што су могли у овом тренутку. Било је мало ― јасно је свима. Морало је више. Могло се више.

    Заслужили су ови момци да буду бољи него што су били. Зашто нису, можда одговори време.

    Свакако остаје туга. Горак укус због пропуштене прилике да своја имена испишу затим словима. Што је трофеј подигао Руди Фернандез, иако је био „намењен“ њима. Као можда ниједан пре.

    Болеће их пораз... Прогањаће их кроз каријере, кроз живот... Враћаће се филмови свих тројки које су им убацили Кампацо, Скола... Свих промашених са наше стране. Свих неухваћених лопти...

    И питање ― зашто баш сад... Кад смо били зрели за највиши лет.

    Остаје жал...

    Тема:
    Светско првенство у кошарци (241)
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога