Према истраживању тима са Универзитета Бејлор у САД, под Аиткеновим базеном, који се налази недалеко од Месечевог Јужног пола, могао би да буде закопан метални материјал астероида који је у давној прошлости ударио у Земљин природни сателит, преноси Б92.
„Замислите да хрпу метала пет пута већу од Великог острва Хаваја закопате под тло. Толику неочекивану масу смо открили“, рекао је Питер Б. Џејмс, асистент на планетарној геофизици на Бејлору, шеф истраживања које је објављено у часопису „Геофизикал рисерч летерс“.
Кратер је округлог облика, ширине око 2.000 километара. Иако је толико велики, не може да се види са Земље јер се налази на удаљенијој страни Месеца која никада није окренута према нашој планети.
Мерења суптилних разлика у гравитацији за потребе истраживања обављена су помоћу инструмената мисије ГРАИЛ коју спроводи америчка свемирска агенција.
„Када смо те податке искомбиновали с топографским подацима летелице Лунар реконесанс орбитер (ЛРО), открили смо неочекивано велику количину масе стотинама миља испод дна Аиткеновог базена на Јужном полу. Једно од могућих објашњења је да је та додатна маса метал с астероида који је обликовао тај кратер још увек усађен у Месечеву плашт“, рекао је Џејмс.
Шта год била и одакле год да дошла, каже, та маса привлачи дно базена на доле за готово километар. Компјутерске стимулације удара великих астероида показују да би се, у одговарајућим околностима, језгра астероида од гвожђа и никла могла распршити у горњем делу Месечевог плашта, слоја између коре и језгре.
„Направили смо математичке прорачуне и показали да би довољно распршена језгра астероида из удара могла да остану саставни део плашта све до данашњих дана, уместо да потоне у језгро Месеца“, рекао је Џејмс.
Према другом могућем тумачењу, велика маса могла би да се састоји од високе концентрације оксида повезаних с последњом фазом у укрућивању Месечевог океана магме.
Аиткенов базен, настао пре око 4 милијарде година, највећи је, најдубљи и најстарији познати кратер у Сунчевом систему. На удаљенију страну Месеца, у Аиткенов кратер у јануару ове године прва је слетела кинеска сонда „Чанг е-4“. Кратер је 1970. године назван по америчком астронауту Роберту Гранту Аиткену.
Џејмс каже да су током развоја Сунчевог система могли да настану и неки већи кратери, али да они нису преживели до данас.
Аутори га стога сматрају најбољом природном лабораторијом за истраживање катастрофалних судара, древних процеса који су обликовали камене планете какве видимо данас.
