Слушајте Sputnik
    Наука
    Преузмите краћи линк
    0 38
    Пратите нас

    Шездесетих година прошлог века сви су били сигурни да ћемо до почетка 21. века освојити Марс, а путовање у подводне градове ће постати уобичајено. Да ли ће се наши потомци вратити овој идеји?

    Унук Жака Ив Кустоа, ронилац Фабијен Кусто, покренуо је иницијативу за изградњу „подводне Међународну космичку станицу (МКС)“ у Карипском мору. За реализацију идеје биће потребно 135 милиона долара. Станица која ће бити смештена на дубини од 18 метара, може примити до 12 људи. „Подводна МКС“ ће омогућити спровођење научних истраживања, на пример, проналажење лекова, проучавање климатских промена и могућности производње еколошких прехрамбених производа. 

    Морске дубине су занимале и привлачиле човечанство ништа мање него свемир. Улогу су одиграле и легенде о Атлантиди, и романи Жила Верна и Александра Бељајева. Бум у истраживању океана се догодио 1960-их година, када је технологија омогућила спуштање на морско дно и покушај да се на њему изграде аутономне станице, или чак и подводни градови. 

    Спутњик наводи најпознатије пројекте подводних база. 

    Буре станица

    Подводна насеља се обично називају хидрополиси, а њихови становници се називају хидронаути или акванаути. Главна идеја је избећи ризике декомпресије и губитка времена током дуготрајног рада и истраживања на великим дубинама. Јер због потребе да се прилагодимо променљивом притиску, свако роњење на велике дубине и подизање на површину, растежу се на неколико сати. У таквим условима је боље изградити „кућу“ или неки други објекат на дну, где би стручњаци могли да живе недељама или месецима, не враћајући се на површину воде.  

    Већ споменути Жак Ив Кусто био је први који је одлучио да изгради подводне истраживачке базе. За њега је то била логична фаза у истраживању океана. До 1962. године, Кусто и његов тим су имали спреман пројекат за експерименталне грађевине. Она је била направљена од обичне цистерне, и пошто је подсећала на буре, добила је назив „Диоген“. 

    Ову станицу-буре су спустили на дубину од 10 метара на обалама Марсеља, а двоје научника су тамо живели и радили недељу дана. Њихов подводни дом је био опремљен библиотеком, телевизором и радиом. Експеримент је препознат као успешан, а следеће године Кусто је започео његову другу фазу. Нова станица је била већа и имала је облик трокраке звезде. Комплекс је такође укључивао мали хангар за „ронилачки тањир“ Кустоа (мали подводни апарат) и засебан стамбени модул, који је се налазио на дубини од 30 метара. 

    Нова станица је постављена у Црвеном мору, близу Судана. Посада од шесторо људи, укључујући самог Кустоа, провели су тамо 20 дана и снимили филм о томе „Свет без сунца“. Он је 1965. године добио Оскара за најбољи документарни филм године. 

    У трећој фази пројекта, база је поново спуштена у Средоземно море, али тада већ на дубину од 100 метара. Акванаути су живели у њој три недеље. Након тога, Кусто је планирао да изгради још неколико станица, али је дошло до сукоба интереса са спонзорима. Њихову улогу су преузеле француске петрохемијске компаније, а истраживач океана се фокусирао на заштиту животне средине. 

    Морска лабораторија

    Истовремено са истраживачем Кусто, експерименте на великим дубинама су спроводили и Американци, само што је то било под окриљем Пентагона. На Бермудима је 1964. године на дубини од 58 метара постављена станица „Морска лабораторија“, која је била у власништву америчке морнарице. Циљ војних научника био је да проучи физиолошки ефекат такозване сатурације (или засићеног) роњења на људски организам. Техника је омогућила дуготрајни боравак ронилаца на великим дубинама. 

    Учесници експеримента су морали да живе у модулима, унутар којих је створен повишен ваздушни притисак, и да удишу вештачку смешу хелијума. Али први покушај није био баш успешан. Акванаути су морали хитно да буду евакуисани, јер се приближавала олуја. 

    Експеримент је поновљен годину дана касније. Посаде су живеле у подводној станици по две недеље, а један истраживач је тамо провео месец дана. Све им је било на располагању, укључујући и фрижидер. Трећи покушај је био 1969. године, осим што је одлучено да се стамбени модул постави на дубини која је три пута већа од претходних. Али догодила се ванредна ситуација: вода је почела да продире у објекат, а један ронилац је преминуо током поправке. Програм је затворен. 

    Ихтиандар

    Овај програм је реализован у СССР. Није се држава бавила њиме, већ аматерски ентузијасти који су били инспирисани успесима Жака Кустоа. Многи од њих су били чланови ронилачког клуба ”Ихтиандар“ у Доњецку. 

    Пројекат је прошао неколико фаза, постепено постајући компликованији. Прва подводна кућа је имала запремину од само 6 кубних метара и била је пројектована за две особе. Природно осветљење су пружала четири прозора од органског стакла. Такође је постојала и телефонска веза, а слатка вода и ваздух се се испоручивали кроз цеви са површине. Вентилациони систем је чак омогућавао пушење унутра. 

    Кућу су 1966. године спустили у Црно море у близини кримског полуострва Тарханкут, на дубину од 11 метара. Хирург из Доњецка Александар Хаес је провео три дана унутра, а његове колеге су остале два дана. Новинари су чули за експеримент и дали му назив „Ихтиандар-66“

    Експеримент је поновљен током наредне две године. „Ихтиандар-67“ је имао знатно већу запремину од 28 метара кубних. Као и друга станица Жака Кустоа, он је био конструисан у облику трокраке звезде, а број чланова посаде повећао се на пет особа. Заједно са акванаутима, тако су живеле и експерименталне животиње: морске свиње, пацови и зечеви. 

    Подводна конструкција је 1968. године коришћена за израду технолошких задатака геодета и бушача, након чега се нису више враћали овом пројекту. 

    Акваријус

    Овај пројекат и даље постоји. Подводна научна станица Акваријус (то јест „Водолија“) налази се на 9 километара од обале Флориде. Налази се на дубини од 20 метара на дну гребена. 

    Акваријус- Флорида
    У Aкваријусу има места за шест особа и он се може спустити на дубину до 37 метара.

    Станица је саграђена 1986. године по наруџбини америчке државне агенција НOAA. Лабораторија је проучавала живот гребена и његове становнике. Касније се НАСА придружила пројекту: база се почела користити као модел свемирске станице, а астронаути су на њој пролазили обуку, симулирајући излазак у отворени свемир. 

    У Aкваријусу има места за шест особа и он се може спустити на дубину до 37 метара. То је попут потпуно опремљеног подводног стана, у ком се налази фрижидер, клима уређај, тоалет, микроталасна пећница и приступ интернету. 

    Чамац

    Још један пројекат који је преживео романтичну епоху 1960-1970-их. База се налази близу Акваријуса. Пре пола века то је била научна лабораторија, чије је особље проучавало гребен. На крају радног века, просторије су претворене у подводни хотел који је постао популаран међу познатим личностима. Међутим, да бисте стигли у хотел, морате имати сертификат рониоца или проћи обуку непосредно пре усељавања. 

    Станица има две двокреветне собе са великим прозорима, заједничку дневну собу и купатило. Прилично скромно, али све што је неопходно за живот је ту. Конструкција је потпуно потопљена у воду и налази се на дну лагуне. 

    Ако се вратимо у 1960. годину, то је било време великих нада, укључујући и оне које су повезане са очекивањем научног пробоја. Човечанство је било уверено да ће до почетка 21. века освојити Марс, а путовање у подводне градове ће постати уобичајено. Али експерименти Жака Кустоа и његових следбеника су показали да је са економске тачке гледишта градња хидрополиса неисплатива, а и осећај романтике брзо нестаје. 

    Али, историја се понавља и могуће је да ће се наши потомци вратити идеји о насељавању морских дубина. 

    Прочитајте још:

    Тагови:
    наука, океан
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога