Слушајте Sputnik
    Наука
    Преузмите краћи линк
    299
    Пратите нас

    Године 2017. свемирске сонде НАСА откриле су масивну „баријеру“ коју је направио човек, а која окружује планету Земљу. Додатна тестирања су потврдила како она утиче на временске прилике у свемиру до којих долази изван наше атмосфере.

    То значи да смо се одмакли од тога да озбиљно утичемо само на Земљу и да су наше активности почеле да мењају и свемир. Добра вест је да та опна, коју смо створили, заправо делује у нашу корист и штити планету.

    Како је почело

    НАСА је 2012. лансирала две свемирске сонде које је требало да јуре Ван Аленовим појасевима брзином од око 3.200 километара на час и прикупљају податке, али су онда усред тих појасева откриле још један – привремени појас.

    Ван Аленови појасеви зрачења су подручја око наше планете у којима се због деловања Земљиног магнетскога поља електрички набијене честице гибају великим брзинама стварајући снажан извор електромагнетног зрачења. Земља је окружена са два таква трајна појаса и трећим који је привремен.

    Унутрашњи појас налази се на висини од 640 до 9.600 километара изнад Земљине површине, а спољашњи на висини од отприлике 13.500 до 58.000 километара, преноси Индекс писање Сајнс алерта.

    Трећи, привремени, Ван Аленов појас, у септембру 2012. године откриле су раније поменуте сонде. Налазио се између унутрашњег и спољашњег појаса и трајао је око месец дана.

    Планета Земља и Сунце
    © CC0
    Заштитна опна додатно штити Земљу и од радијације и то се од шездесетих година прошлог века до данас знатно побољшало.

    Године 2017. ове сонде су регистровале још нешто необично – неку врсту баријере ниске фреквенције која од Земље држи подаље набијене соларне честице.

    Када су научници истражили тај феномен, открили су да је ова опна током последњих неколико деценија активно потискивала Ван Аленове појасеве даље од Земље тако да су сада доње границе радијацијских токова заправо даље од нас него што су биле шездесетих година прошлог века.

    Ради-таласи који стварају баријеру

    НАСА-ини стручњаци су утврдили да се одређена врста преноса, радио-комуникација врло ниске фреквенције (ВЛФ), сада много чешће користи него шездесетих година 20. века и да може да утиче на то како и где се крећу одређене честице у свемиру. Другим речима, захваљујући ВЛФ-у сада имамо антропогено свемирско време, односно човечанство је почело да на њега има утицај.

    „Бројни експерименти и посматрања показали су да, под правим условима, радио-комуникацијски сигнали у распону фреквенција ВЛФ заправо могу да утичу на својства високоенергетског зрачења око Земље", рекао је још физичар Фил Ериксон из опсерваторије Хаyстак (МИТ).

    Где се користи ВЛФ

    Већина грађана ретко ће користити ВЛФ таласна подручја у свакодневном животу, али она су главни ослонац у многим инжењерским, научним и војним операцијама па се, на пример, често користе при комуникацији с подморницама.

    ВЛФ фреквенције између три и 30 килохерца су преслабе за аудио-пренос, али су савршене за емитовање кодираних порука на великим удаљеностима или дубоко под водом.

    Никоме није била намера да ВЛФ шаље било где друго него на Земљу, али испоставило се да ове фреквенције могу да продру и у свемирски простор који окружује нашу планету и задржи се довољно дуго да се оформи џиновска заштитна баријера.

    ВЛФ баријера није једини утицај који је човечанство имало на простор који окружује Земљу, мада је вероватно са најбољим учинком. Ми остављамо своје трагове у свемиру од 19. века, а нарочито током последњих 50 година.

    "Нуклеарне експлозије створиле су појасеве вештачког зрачења у близини Земље који су оштетили неколико сателита", саопштили су из НАСА.

    Прочитајте још:

    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога