Најбољи дефанзивни играч свог времена, рођен је у Сечњу 1955. године. Боје репрезентације Југославије бранио је на 217 утакмица, при том постигавши 411 голова. Са плавом четом је освојио златну медаљу на Олимпијским играма у Лос Анђелесу 1984. године и бронзану на Играма у Сеулу 1988. године.
Репрезентативну каријеру је окитио и сребром на првенству света 1982. године у Западној Немачкој и титулом на шампионату у Швајцарској 1986. године. Бележи још и учешће на Олимпијским играма у Москви 1980. године када је Југославија заузела шесто место.
Почео са копачкама
У његовој причи за портал „Олимпијски музеј Београд“ наведено је да је Рнић најпре почео да се бави фудбалом у локалној пионирској селекцији, с обзиром на то да је спорт који се игра на травнатом терену тада био најпопуларнији.
„Играли смо неку утакмицу у млађим категоријама и дао сам три гола. Било је то изузетно, осећао сам велики понос и срећу. Након седам дана смо играли нову утакмицу и тренер је прочитао састав у којем нисам био. Био сам изненађен, јер сам претходну утакмицу дао три гола и како то да сада не будем у постави. Објаснили су ми да је то ствар тактике. Бацио сам копачке и отишао у суседно двориште где се играо рукомет“, рекао је Рнић.
Ова револтирана одлука младића из Сечња никада га није у потпуности отргла од фудбала. Када је већ увелико газио рукометним водама и постао носилац зрењанинског Пролетера, љубав према фудбалу и даље је тињала.
⚽️ Zašto je posle fudbalske utakmice bacio kopačke i počeo da igra rukomet, kao i kako se pred odlazak na Igre u LA iskrao da odigra fudbalsku utakmicu, pročitajte u priči Momira Rnića, osvajača olimpijskog🥇 1984, kao i 🥉1988. https://t.co/iggNlYknP1 #DDOR #OlimpijskiMuzej pic.twitter.com/AiiwLWO9ul
— Team Serbia (@OKSrbije) April 26, 2021
Шанса за „деветку“ у фудбалској репрезентацији Југославије
У том периоду му се јавио познати југословенски фудбалски стручњак Томислав Манојловић, који га је убеђивао да „замрзне“ статус у рукомету, те се на неколико месеци посвети фудбалу, јер је таленат који је имао гарантовао да ће за кратко време на леђима носити „деветку“ у фудбалској репрезентацији Србије.
Ипак, Рнић је на слатким мукама пресекао у корист рукомета, јер је већ био позван у рукометну селекцију што је њега интересовало и што је на крају крајева и био његов избор.
Његово прво учешће на Олимпијским играма било је у Москви 1980, а шесто место које је Југославија тада заузела њему и његовим саиграчима је давао горак укус у устима, а уједно је био и подстрек за наредне успехе које је репрезентација освајала.
„На тим Играма златни су били кошаркаши, ватерполисти... Вратили смо се у Београд и излазимо са аеродрома. Ипак смо освајачи шестог места, што није лош резултат имајући у виду значај турнира и конкуренцију. Новинари пролазе поред нас и нико ништа да нас пита. Чекали смо пртљаг, разочарани и покуњени. Дали смо обећање: од тада па док заједно будемо играли, можемо да се вратимо без ноге или руке, али без медаље не. Већ за две године смо играли финале Светског првенства и били други, 1984.године смо освојили злато на Играма у САД и 1986. године Светско првенство у Швајцарској“, подсетио је Рнић.
Уочи Олимпијских игара у Лос Анђелесу 1984. заискрила је варница која је могла да га кошта учешћа на Играма, и потенцијално допринела другачијем исходу југословенске рукометне историје.
Решио фудбалски дерби пред ОИ у Лос Анђелесу
Наиме, како прича Рнић, неколико дана пред одлазак репрезентације у Лос Анђелес локална фудбалска екипа имала је меч, који он никако није могао да пропусти.
„Ја сам селектору Јездимиру Станковићу предложио да имамо слободно недељно поподне како би се репрезентација одморила и опустила. Имао сам на уму да одем и одиграм утакмицу, али сам морао бити вешт пред селектором како бих то сакрио. Имали смо припреме у Србобрану, отишао сам и одиграо ту утакмицу и вратио се увече нормално у хотел. Сутрадан на доручку, селектор чита новине у којима стоји велики наслов: ‚‚Рнић решио дерби”! Наступа општи смех и неверица. Објаснио сам селектору да ја то волим и да је та љубав јача од мене. Срећом, нисам доживео никакву повреду и отишао сам са екипом у САД“, присетио се он.
Остало је историја...
►Из српског града бокса стижу нови шампиони – млади тренер водио дебитанта право до злата!
►Нокаут из Србије није довољан: „Мораш да будеш безобразан да би те Запад прихватио“ /видео/
►Два злата из Европе стигла у Београд: „Србија је одмах иза Русије, а то се досад никада није десило“
