Слушајте Sputnik
    Ивица Дачић

    Тражи ли и Дачић наследника?

    © AP Photo / Lehtikuva, Markku Ulander
    Политика
    Преузмите краћи линк
    Бранкица Ристић
    0 03

    Реч је о „тврђењу пазара“ и величању сопствене улоге у странци. Ради се о упозорењу супротстављеним фракцијама унутар странке да лидери за које се везује рејтинг странке могу да је напусте, што би се одразило на рејтинг тих странака.

    Ивица Дачић, лидер социјалиста, могао би да крене стопама свог коалиционог партнера Александара Вучића, који је недавно рекао да тражи наследника за место лидера Српске напредне странке.

    Додуше, шеф СПС-а није отишао тако далеко као Вучић, то јест, не тражи наследника, али има намеру да бављење странком препусти својим заменицима, због, како се наводи, обавеза које има као шеф дипломатије и председавајући ОЕБС-у.

    С обзиром да у СПС-у очигледно постоји дан када се не користе мобилни телефони (бар што се редакције „Спутњика“ тиче), није било могуће проверити неке информације, па је остало да се спекулише у чије руке ће, бар донекле, на Главном одбору планираном за јун ове године Дачић препустити странку.

    Засада је немогуће проценити, јер кандидата има на претек. Највише шансе има Дијана Вукомановић, која важи за десну руку Ивице Дачића. Исте шансе има и Александара Антић. Међутим, питање је да ли ће Дачићеви кандидати проћи баш глатко јер Бранко Ружић има све више присталица унутар странке.

    Неки тврде да се не треба занемарити ни утицај старе гарде Славице Ђукић Дејановић или Жарка Обрадовића, а свакако се очекује и да Ивица Тончев, који је и раније имао „претензије“ на високу позицију у странци, па чак и у Дачићевој фотељи неће седети скрштених руку.

    Међутим, сведоци смо да се епидемија оставки на место шефова странака после ванредних парламентарних избора није добро завршила по те странке. После одласка Војислава Коштунице, ДСС се поделио на неколико странака и фракција, ДС је поцепан да не може бити више, а Г17, то јест, УРС и Млађан Динкић као да нису ни постојали…

    Александар Вучић
    © AP Photo / Дарко Војиновић

    Саговорници Спутњика, политички аналитичари Бранко Радун и Драгомир Анђелковић, сагласни су у једном — српски страначки лидери не препуштају волан странке другоме.Управо због тога потпуно је легитимно поставити питање: Да ли у Србији може да постоји или боље речено опстане странка ако нема доброг, односно препознатљивог лидера?

    Анђелковић управо из тог разлога и мисли да је пре реч о „тврђењу пазара“ и величању сопствене улоге у странци, него што је стварна намера да се неко повуче са места лидера.

    „Лидери то јако добро знају. Зато и не верујем политичарима који кажу да ће се олако одрећи функција или смањивати своја овлашћења. Ту се пре ради о упозорењу присталицама, односно супротстављеним фракцијама унутар странке, да они лидери који у овом тренутку воде странку и за које се везује рејтинг странке, могу да је напусте, али да би се то одразило на рејтинг тих странака“, каже Анђелковић.

    Радун објашњава управо на примеру СПС-а, који упркос томе што већ две године нема комплетирано руководство, странка функционише, што говори колика је улога лидера.

    „Тешко је замислити неку странку без препознатљивог лидера, барем на овим просторима. Додуше, тако је генерално свугде у свету, само што је код нас то мало више изражено него другде“, каже он.

    Анђелковић сматра да је разлог овоме што у Србији систем ни на националном нивоу, ни на нивоу партија, није довољно постављен, а демократија је још у пеленама.

    „Тешко је да партије добро функционишу без јаког лидера. У крајњој линији, ми као нација имамо ту лидерску перцепцију, где политику мање посматрамо кроз идеолошку призму, а више кроз партијску. Дакле, више преко људи које воде неке странке. Отуда су и партије осуђене на лидерски принцип“, каже он.

    Радун напомиње да разлоге треба тражити у „глобалном тренду“, где се једна политика или идеја персонализује кроз личност.

    „Људи све више и више гласају за личност, а не за програм или за идеологију. Наравно, та личност носи неке ставове и имиџ. Нешто што можда није идеологија, али је репрезентује“, објашњава Радун, додајући да је на Балкану израженији, јер је код нас политика — лична.

    Према њему, променом лидера заправо се долази до неке друге странке која само носи исто име.

    „Бренд је стари, а то је заправо једна нова странка, јер свако нов даје свој лични печат у тој мери да то углавном има мало везе са оном претходном странком“, оцењује Радун.

    Иако ни свет није „имун“ на ове бољке, на Западу је то ипак мало другачије. Странке имају неку тежину и ударају јачи печат него сам лидер. Да не помињемо да неке партије имају исту политику и ставове и по пола века, док се код нас све промени од избора до избора, прилагођавајући се тренутним жељама бирачког тела. Најбољи пример за то је управо СПС, јер мало ко се данас сећа социјалиста које је својевремено водио Слободан Милошевић. 

    Тагови:
    Наследник, социјалисти, СПС, Дијана Вукомановић, Драгомир Анђелковић, Александар Антић, Ивица Дачић, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога