Слушајте Sputnik
    Последње припреме пред сам почетак Конференције у Београду. Богдан Црнобрња Тоља и Јосип Броз Тито.

    Њујорк тајмс: Највећа Титова грешка и љубомора према Србима

    Политика
    Преузмите краћи линк
    27216

    Јосип Броз Тито је ујединио зараћену земљу и постигао много у области образовања, индустрије и привреде, али није успео да створи дуготрајно осећање националног јединства, писао је 1986. године новинар „Њујорк тајмса“ Фергус М. Бордевич у тексту о Југославији тог доба.

    Када је Тито преминуо 1980. године, након више од три деценије на челу нације, свет му се поклонио, а велики број светских лидера дошао је на његову сахрану, подсећа лист.

    Тито је добио велику подршку Запада због отпора и пркоса Стаљину 1948. године, док је са друге стране уживао и велику подршку Истока због оданости идеји међународног социјализма, а имао је и подршку земаља у развоју због своје улоге у Покрету несврстаних.

    У Југославији, Тито је био врховна икона нације, готово митолошка појава. Ујединио је зараћену земљу, постигао много на подручју образовања и индустрије, институционализовао систем радничког самоуправљања, који су југословенски комунисти сматрали есенцијом правог социјализма, наводи се тексту „Њујорк тајмса“.

    Ипак, како се оцењује, Тито је подбацио у стварању дуготрајног осећаја националног јединства и сврхе у Југославији. „Лидери југословенских република били су више заинтересовани за интересе својих властитих република, него за нацију као јединствену целину.“

    Шест година након Титове смрти, сукоби и љубоморе, који су били потиснути под титоистичким митом, испливали су на површину, објавио је њујоршки дневник у тексту из 1986. године додајући да је Југославија тада била поприште сукоба национализама, религије у успону, економског хаоса, бирократске парализе, плуралиста који желе да раставе једностраначку државу и неостаљинисте који се боре против њих.

    Иако је службено било забрањено критиковати Тита, управо је његова политика крива за невоље земље. У раним седамдесетим годинама, његове чистке либерала и иноватора из Комунистичке партије оставиле су трага, оцењује амерички новинар.

    „Да је Тито умро крајем шездесетих, отишао би у историју као много већи човек. Након тог времена, кочио је реформе“, наводи он коментар једног београдског интелектуалаца који је остао неименован.

    Југославија је 1986. године била на раскрсници, а већина њених проблема била је повезана са економијом, наводи аутор.

    Југославија је тада дуговала 20 милијарди долара страним банкама и владама, па је била међу најзадуженијим земљама, незапосленост је износила 17 одсто, што је тада била највиша стопа у Европи, док је стопа инфлације скочила на 85 одсто годишње. Од 1980. до 1986. године, када је текст писан, стандард живота пао је за 30 одсто.

    Неефикасност и апатија достигли су запрепашћујући ниво. Према проценама Запада, четвртина од шест милиона запослених у јавном сектору била је непотребни вишак.

    Сваког дана 700.000 радника налазило се на боловању, а 600.000 прослављало је празнике, док су они који су се појављивали на послу радили у просеку 3,5 сата дневно.

    Југословенски службеници за актуелну ситуацију кривили су цене нафте и стране владе. „Сви су им криви, осим њихове верзије социјализма. Чињенице говоре другу причу — западне банке финансијски су помагале југословенској економији годинама“, пише у тексту.

    Чак су 1983. године спасили земљу од банкрота хитном позајмицом од шест милијарди долара, а 1985. су извори из Бона и Вашингтона уверавали југословенску премијерку Милку Планинц да постоји политичка потпора за нове кредите.

    У темељима југословенске економије налазило се Титово радничко самоуправљање, идеалистички програм који је у пракси подбацио, те није остварио зацртана обећања. Менаџери су се бирали по идеолошком кључу, а не по стручности.

    „У име етничке аутономности, Тито је препустио одређивање економских политика владама појединачних република. То је довело до тога да је свака република доносила одлуке у властитом интересу, а да се превише пажње посвећивало земљи као целини. Такав је систем довео до сукоба, конфузије и неучинковитости“, писао је „Њујорк тајмс“.

    Једина права „национална“ југословенска институција био је Савез комуниста, који је окупљао два милиона чланова југословенске Комунистичке партије. У свакој појединачној републици, партија је контролисала инструменте власти и имала моћ управљања слободом говора и мишљења у тим друштвима.

    Чак су и ти комунисти били подељени између регионалних лојалности и конфликата између реформиста и конзервативаца, а децентрализација и економска стагнација довели су до буђења старих националних љубомора.

    Срби су за невоље Југославије кривили богатије Хрвате и оптуживали их за себичност, Хрвати за исте невоље оптуживали Србе и прозивали их због хегемонизма.

    Имућни Словенци су се жалили како су сиромашни, Косово и Македонија бунари без дна за финансијску помоћ, а Македонци су се жалили да им Срби и Мађари из Војводине продају жито у иностранству.

    Од свих етничких сукоба у Југославији, аутор посебно истиче сукоб косовских Албанаца који су тада, како наводи, чинили 77 одсто популације те покрајине и имали највишу стопу наталитета у Европи.

    „Националисти међу њима траже властиту југословенску републику за себе или право да се одвоје и придруже Албанији“, писао је новинар „Њујорк тајмса“.

    Како је приметио, у Југославији, земљи у којој су три велике религије уско везане уз етничке традиције, национализам је често измешан са религијом.

    „Најснажнији савез религије и национализма налази се у Хрватској. Хрватски националисти крећу се од либералних реформиста до комуниста, који су љубоморни на политичку моћ Срба, као и од католичких прогресиваца до терориста који можда имају и фашистичке корене. Међутим, све их уједињава једна ствар — сумњичавост према Србима“, приметио је Бордевич.

     

    Извор: Танјуг

    Тагови:
    Јосип Броз Тито, СФРЈ
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога