Слушајте Sputnik
    Политика
    Преузмите краћи линк
    0 29
    Пратите нас

    По други пут у политичкој каријери дугој скоро 20 година, Рамуш Харадинај ће премијерску фотељу заменити клупом за оптуженике. Харадинај је поднео оставку на место премијера и у марту 2005. године, када је Хашки трибунал против њега подигао оптужницу за ратне злочине.

    Харадинај је рођен 3. јула 1968. године у селу Глођане, на западу Косова. Рану младост провео је, попут већине својих вршњака, у годинама испуњеним албанским демонстрацијама. Завршио је средњу школу и 1989. године одслужио тадашњу ЈНА. Лети је радио у Швајцарској, зими боравио на Косову, где је 1991. године оптужен, али и ослобођен, због наводног учешћа у демонстрацијама.

    Након суђења отишао је у Швајцарску, где се убрзо придружио такозваном „Народном покрету Косова“ — организацији из које су, у каснијем следу догађаја, израсле терористичка такозвана „Ослободилачка војска Косова“ и већина садашњих „косовских“ политичких странака.

    У Швајцарској је, како је после говорио — „вредно радио и тренирао кунг-фу“, док је основна знања о војној доктрини прикупљао од швајцарских војника, али и током такозваних „тренинга у Француској“, који никада нису до краја разјашњени.

    Током путешествија по Европи упознао је и прву супругу, Финкињу Јоану Карлсон, која је касније преузимала кључну улогу у успостављању контакта са западним дипломатама, посебно са Американцима.

    За разлику од осталих лидера такозване ОВК, попут Хашима Тачија, Адема Јашарија, Азема Суље, али и Агима Чекуа, Рамуш Харадинај је до почетка 1998. године био поприлично непознат.

    Сукоби на Косову

    За Рамуша Харадинаја, сукоби на Косову и Метохији почели су, суштински, још 1994. године, када је уз помоћ браће Љуана и Шкељзена, организовао илегалан канал за дотурање оружја групи терористичких побуњеника названој „Дукађин“. До средине 1998. године словио је за локалног команданта подручја око родног села, али је убрзо затим постављен за команданта зоне терористичке такозване ОВК и на том месту је дочекао и крај рата на Косову и Метохији.

    Ликвидација „шпијуна“

    Због бруталности и повремених успеха у борби против српских снага безбедности, Харадинај је већ на почетку рата стекао статус ратног хероја. Његова група је временом расла и била је укључена у велики број терористичких акција против српске полиције.

    „Харадинај је у раној фази сукоба испољавао све симптоме озбиљне параноје. Свугде је видео српске шпијуне, а у таквим осветничким акцијама убијена су најмање три Албанца“, тврдиле су западне дипломате непосредно после рата, наводећи и конкретан случај Суада Ћораја из Дечана, убијеног у јуну 1999. године.

    „Црни орао“

    Током рата формирао је и специјалну терористичку јединицу „Црни орлови“, која је у западним круговима словила за најбоље опремљену и најбоље обучену снагу унутар терористичке такозване ОВК. Српски извори ту јединицу доводе у везу са ратним злочинима, посебно са ликвидацијом српских цивила код Радоњичког језера. После рата, западни извори су ту јединицу повезивали са неколико снајперских напада на немачке војнике. Осим зрна у панцирима припадника Бундесвера, те акције остале су без последица, али и без озбиљних истрага.

    У сукобима са српским снагама безбедности погинула су му два брата, Љуан и Шкељзен, а Рамуш је био рањен у најмање два наврата.

    „Психопата који туче војнике“

    Западни извори наводе да је Харадинај одиграо важну улогу у операцији прикупљања информација пре и током НАТО бомбардовања, те да је у компликованом процесу демилитаризације и прерастања такозване ОВК у политичке странке и безбедносне снаге такозваног Косова био један од ретких лидера који је уистину могао да испуни све договоре и да смири тензије настале због међународних захтева Албанцима да одложе оружје.

    „Он је обичан психопата који је неретко тукао своје војнике како би задржао какву-такву дисциплину“, наводи се у једном од безбројних поверљивих извештаја Косовске верификационе мисије ОЕБС-а са почетка 1999. године.

    Српске оптужбе на рачун Харадинајевог ратног деловања садрже укупно више од 100 тачака, укључујући и убиство неколико десетина српских цивила чија су тела пронађена у Радоњичком језеру, недалеко од Глођана, крајем 1998. године.

    После демилитаризације и трансформисања такозване ОВК у „јединицу за борбу против елементарних непогода“ названу „Косовски заштитни корпус“, постаје заменик команданта тих снага, али зарад политичке каријере напушта „КЗК“ и формира партију „Алијанса за будућност Косова“.

    Песничење са Русима

    Харадинаја већ годинама прати глас да је, уз незаобилазног Тачија, „кључни амерички човек на (такозваном) Косову“, па није за чуђење што серија инцидената у које је Харадинај био укључен после доласка Кфора 1999. године, укључујући и песничење са руском патролом 2000. године, није нимало угрозила његов повлашћени положај у Вашингтону.

    После избора 2004. године, у компликованој политичкој игри, именован је за „премијера“ такозваног Косова, али се на том месту задржао тачно 100 дана, пре него што га је Хашки трибунал оптужио за ратне злочине. Три године касније, суд у Хагу донео је ослобађајућу пресуду. Хашки трибунал судио му је још једном, од 2011. до 2012. године, а некадашњи командант зоне „Дукађин“ поново је ослобођен.

    Та два суђења пратио је читав низ контроверзи, укључујући и смрт неколицине сведока, а главни тужиоци Хашког трибунала, прво Карла дел Понте, а затим и Серж Брамерц, у неколико наврата су, без резултата, упозоравали на проблем заштите сведока у суђењу Рамушу Харадинају.

    Немири на југу Србије

    Презиме Харадинај је током 2001. године често довођено у везу са сукобима у Македонији и на југу Србије.

    Осим у Македонији, Рамуш Харадинај је био активно укључен и у немире који су готово две године потресали југ Србије, те је у име албанских лидера, уз неизбежног Хашима Тачија, 2000. године, под притиском Американаца, потписао Гњилански споразум, којим се Албанци обавезују на једностран прекид непријатељстава и на расформирање такозване Ослободилачке војске Прешева, Бујановца и Медвеђе.

    У нередима и дивљању на Косову и Метохији, када је током дводневног дивљања албанских екстремиста средином марта 2004. године убијено двадесет особа и протерано око 4.000 Срба — организације ратних ветерана такозване ОВК, као и неколико мањих политичких странака и студентских покрета, који су сви блиски Харадинају — означени су као покретачи тог погрома. Међународна полиција и судство, међутим — нису успели да докажу директну везу тих организација са немирима.

    Тагови:
    биографија, оставка, Харадинај
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога