Слушајте Sputnik
    Политика
    Преузмите краћи линк
    31574
    Пратите нас

    Председник Праве Црне Горе Марко Милачић видео обраћањем је обележио 21. годишњицу Битке на Кошарама.

    Милачићево обраћање преносимо у целини.

    Годишњица је битке на Кошарама, двадесет прва, иако је рат за Кошаре почео годину дана раније. Рат из сјенке, рат из жеље туђег и страног да зарије туђе и страно у наше месо, у нашу крв и у нашу земљу. Да Косово прокрвари баш на Велики петак, ту, на Кошарама, на граници са самим собом и на граници са злом. Да се од земље отме земља, да мајке у загрљај више не дочекају своје синове, синове Кошара, да од синова остану само душе у свијећама запаљеним недељом. Да од синова остане само крст.

    У термопилској бици, Кошарама, душу цара Лазара будио је и изазивао НАТО савез скривен иза Албанских екстремиста, иза такозване Ослободилачке војске Косова, банде за нови свијет. Да, као у Термопилском кланцу, у Косово утјерају своје окрвављене руке и очи, да повампирени синови пакла још једном угризу вјековима разарану земљу, као хијене над степским невиним, да кроз Кошаре уједају рањенога, жедни српске крви и украдене побједе. Гдје спавају сада наши јунаци Кошара, војници Милоша Обилића, чувари границе, крста и земље?

    За нас рођени, због нас изгинули, дјечаци у војничким униформама, умјесто школских књига узели су пушке, да бију и добију битку живота коју многи неће преживјети. Борили су се два дана, на велики петак и велику суботу, стотинак наших синова слободе, па потиснули неколико хиљада непријатељских војника, банде зла, помагане са неба НАТО авијацијом. Тако су сачували Кошаре. Тако су издржали, сами без икога, док није дошло појачање из дубине. Па опстали до краја, док политика није ријешила рат. Остали су до краја, не само рата, остали су до краја, до бескраја.

    Борили су се два дана, да не дају Кошаре на Велики петак, а онда утихнули, остављајући другима да опстају, остављајући побједу над још једним косовским бојем, поједини умрли да би побиједио њихов Васкрс. Тако утихле душе и један наш, Предраг Леовац, војник из Пљеваља, рањен 1998. године на Косову, у болничком кревету Војно-медицинске академије тражио је своју, на минском пољу, изгубљену пушку. Рекли су му има других, таквих, добиће једну умјесто ње, а он се, по сопственој жељи напустивши болнички кревет, вратио на косовско минско поље да потражи и пронађе ту пушку свог живота и своје смрти.

    На Кошарама међу првима страдао је овај двадесет-четворогодишњи потпоручник војске Савезне Републике Југославије. Заљубљеник у своју пушку и своју земљу, потпоручник војске Бога, покушавајући да се врати на гранични камен Маја Главе са ког су војници били потиснути, на само неколико метара од камена спаса погођен је метком у врат. Снајперски метак је прекинуо његов ланчић са крстом. Пала је пушка на земљу, а он отпутовао путем небеског крста, да тамо причува ров за своје страдале другове. А секунд прије тога, загледан у косовско пространство, спартанским погледом мислио је о слободи своје земље.

    Да је неки извидник дошао да му, као у термопилском рату, саопшти да је персијска војска толико бројнија да, када испале стријеле заклоне цијело Сунце, одговорио би: онда ћемо се у хладовини борити за Крст. Јер у војсци живот није ништа и живот је све. Ратници Кошара, хвала вам до неба што сте се борили за све нас и научили нас како се бори за слободу!   

    И нећемо вас тражити у хладним гробовима, јунаци Кошара, тражићемо вас на небу, у сјенама икона, потражићемо вас у Васкрсу у ком и даље бијете битку за наше Косово. И Васкрсом опет побјеђујете у бици својих и наших живота.

    Тагови:
    караула Кошаре, Марко Милачић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога