Слушајте Sputnik
    Нови Спутњик поредак с Николом Врзићем
    Преузмите краћи линк
    Пише
    4673
    Пратите нас

    Европска унија суочена је са низом стратешких изазова, а међу њима је и питање како ће одговорити на стратешко надметање Кине и САД. Кинеско-америчке тензије зато представљају нову прилику за ЕУ, поручује кинески „Глобал тајмс“. На ту понуду Немачка одговара у свом „Шпиглу“: сарадња је и неопходност и прилика. Али Кина је системски ривал.

    САД и ЕУ јесу блиски савезници, констатује кинески лист, али „доктрина ’Америка на првом месту‘ ствара све дубље пукотине у овој алијанси. Влада САД ојачава дипломатску контролу својих савезника. Заправо, она од својих европских савезника захтева да буду у потпуном сагласју с њом у дипломатским и стратешким сферама“.

    Прилика и претња

    Суочена са захтевом свог главног савезника да се што више удаљи од Кине, са сопственом потребом за ресуверенизацијом о којој говоре немачка канцеларка Ангела Меркел и француски председник Емануел Макрон, али и са растом моћи и утицаја Кине на глобалној сцени, указује даље „Глобал тајмс“, „Европска унија и њено стратешко позиционирање према Кини пролазе кроз комплексне промене“.

    А позиција Кине је јасна, уверава аутор текста у кинеском листу: „Кина представља прилику, а не претњу, Пекинг је партнер, а не противник Брисела... Кина и Европа нису институционални супарници, већ дугорочни стратешки партнери. Кина и Европа треба да буду две велике силе глобалног мира и стабилности (...) и две велике цивилизације које раде на очувању мултилатерализма и побољшању глобалног управљања.“

    На ову неформалну кинеску понуду — да своју „ескалирајућу стратешку дилему“ разреши тако што ће одбацити амерички диктат и окренути се сарадњи уместо конфронтацији са Кином — водећа чланица Европске уније одговара ауторским текстом кога у „Шпиглу“ потписује Михаел Рот, утицајни државни секретар у немачком Министарству спољних послова.

    Компликовани односи

    Његов одговор је комплексан, баш као што је комплексна и позиција Немачке и читаве ЕУ у овом судару титана. Признаје то и сам Рот: „Односи ЕУ и Кине су компликовани. Кина је истовремено и важан партнер и економски супарник. А такође и системски ривал.“

    Кина — оптужује Михаел Рот на задовољство својих партнера из Вашингтона — покушава да „подели и ослаби чланице Европске уније“, спроводи кампању дезинформација и приде је одговорна за разноразна кршења људских права. Па стога „привлачна моћ пословања с Кином понекад доводи у питање и основне европске вредности“, док „економску зависност у односу на Кину Пекинг користи као предност у политичкој игри моћи“.

    А ипак, и Ротове поруке које се Вашингтону засигурно неће свидети, упркос свим побројаним замеркама, „раздвајање од Кине, што је даље могуће као што САД имају на уму, за ЕУ није опција“.

    Ми или они

    Како ће се Европска унија позиционирати у сукобу Кине и Сједињених Држава? Зашто раздвајање од Кине није опција за Европску унију? И да ли ће се то променити кад Ангела Меркел оде у политичку пензију?

    Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ говорили некадашњи дописници српских медија из Пекинга и Берлина Милорад Денда и Мирослав Стојановић.

    „У овом часу се Европска унија, а тиме и Немачка као њен најважнији чинилац, налази у једној драматичној ситуацији, између две велесиле које воде отворени хладни рат на свим фронтовима“, указује Мирослав Стојановић. „ЕУ се прибојава да ће се наћи између чекића и наковња и страхује да у том у процепу њени интереси не буду доведени у ситуацију ми или они, приморана да бира између једне или друге сукобљене стране.“

    „Кина је“, указује Милорад Денда, „потпуно свесна веома деликатне позиције у којој се ЕУ налази. Суочени с великим притиском САД да се ЕУ сврста у амерички табор према Кини, Ангела Меркел и Емануел Макрон покушавају да Унији пронађу место у светском поретку који управо настаје и да одрже одређен степен своје стратешке аутономије у одлучивању, уместо да буду послушни сателит једне силе и једне воље. Управо из тог разлога Кинези настоје да очувају тренд позитивне енергије између своје земље и ЕУ, превасходно на економском пољу, амортизујући истовремено том сарадњом са ЕУ велики амерички притисак на своју земљу.“

    Економија сарадње

    Текућа борба за обезбеђивање стратешке аутономије ЕУ, пре свега у односу на САД, пуна је унутрашњих противречности, о чему уверљиво сведочи податак да је крајем прошлог месеца, у дану у коме је одржан састанак кинеских и европских званичника о споразуму о инвестицијама који је описан као плодоносан, ЕУ одлучила да Кини уведе ограничени сет санкција због Хонгконга. Поврх тога, скреће пажњу „Волстрит џурнал“, „као знак да се ставови Европске уније према Кини приближавају америчким ставовима, Брисел и Вашингтон недавно су започели разговоре о стварању новог трансатлантског канала за координисање позиција према Кини“.

    „У самој Европи постоје струје које су настројене атлантистички много више него што су то Макрон или Меркелова, која инсистира на потреби за дијалогом с Кином“, коментарише Мирослав Стојановић.

    Ипак, он скреће пажњу на економски фактор немачко-кинеске сарадње, који не иде у прилог тим атлантистичким настојањима да се покидају везе између Берлина и Пекинга. Трговинска размена између две земље, наиме, износила је преко 200 милијарди евра прошле године и Кина је најважнији трговински партнер Немачке већ четири године заредом, „а то ће поготово бити важно у наредном периоду“, објашњава Мирослав Стојановић:

    „И пре пандемије вируса корона рецесија је била на прагу Европске уније, сада су и немачка и остале привреде еврозоне претрпеле жестоки удар и свима је у овој ситуацији јасно да нема опоравка немачке и европске привреде без Кине, која сад исказује веће сигнале своје економске виталности него што се очекивало. А економски интерес диктира и политичке односе и зато не верујем у предвиђања да ће после одласка Меркелове у политичку пензију ти односи доживети драматичну промену; мењале су се владајуће гарнитуре у Немачкој, али се, од Хелмута Кола, преко Герхарда Шредера па сада до Ангеле Меркел, која је за 15 година свог мандата 12 пута била у Кини, није суштински мењала политика према тој земљи.“

    Зашто је сукоб неизбежан

    А опет, додаје Стојановић, то не значи и да амерички притисци на ЕУ поводом Кине неће бити настављени, јер, „Америка рачуна да је сукоб неизбежан и сада прави стратегију како да победи у том сукобу, а европска помоћ потребна јој је зарад економског обуздавања Кине“.

    „Кина сматра да је неправедно изложена америчком политичком, економском и војном притиску и очекује да ће ти притисци потрајати“, верује и Милорад Денда и образлаже колики је заправо улог у игри:

    „У Америци, наиме, преовлађује уверење да нови кинески Пут свиле — иницијатива Појас и пут — представља настојање да се инфраструктурно интегрише читав простор Евроазије, чиме ће то велико пространство бити уједињено. А још је (амерички геостратег) Збигњев Бжежински говорио да свет контролише онај ко контролише тај простор. Ако Европска унија прихвати ту врсту инфраструктурног обједињавања — а кинеска понуда је на столу — овај век могао би да буде означен као евроазијски век. А то аутоматски значи да он није амерички.“

    Прочитајте и:

    Тагови:
    Нови спутњик поредак, светска економска криза, Европска унија, САД
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога