Београд+ 16°C
Ниш+ 16°C
Слушајте Sputnik
    Орбита културе

    Доживећемо судбину Хазара

    Орбита културе
    Преузмите краћи линк
    Валентина Булатовић
    74494361

    Људе који се баве политиком, који су на власти, требало би преваспитавати јер они не знају чему служе култура и уметност. Ако немате културу, немате ни језик, ни национално биће, ни идентитет. А то води ономе о чему је писао Милорад Павић — доживећемо судбину Хазара, сматра књижевница и драматург Ивана Димић.

    Однос мајке и кћерке један је од најсложенијих међуљудских односа, испуњен неизмерном љубављу, али и веома замршеним сукобима. Шта се дешава када мајка и кћерка на неки начин замене улоге, када се у овај однос умеша болест, и то болест која доводи до губитка идентитета и свести о животу и свету, описује нам Ивана Димић у својој књизи „Арзамас”, недавно објављеној у издању београдске „Лагуне”.

    Ово аутобиографско дело, засновано на изузетно успелом и ефектном споју драме и мисаоне прозе, Ивана Димић је писала седам година, покушавајући књижевношћу да савлада искушења која јој је донела брига о дементној мајци. Свакодневни дијалог мајке и кћерке прераста у урнбесну комедију захваљујући драмској вештини књижевнице која горке тренутке сагледава уз иронију и самоиронију.

    С Иваном Димић смо разговарали о овом сложеном животном искуству које је пратио и рад у позоришту, борба да се уздигну прво Драма „Народног позоришта“, а потом „Атеље 212“, као и о томе шта свако од нас може да учини како би се једном за свагда прекинула прича о декадама пропадања српске културе и уметности.

    Књига „Арзамас“ представља својеврсну успомену на Вашу мајку, она на врло личан начин говори о неким универзалним стварима, пре свега о односу мајке и кћерке, о борби против болести, љубави и смрти. Тако сте је и сами описали. Шта за Вас значи ова књига?

    — То ми је шеста књига. Иначе споро пишем и на четири-пет година објављујем књигу. А ову књигу сам посебно дуго писала, јер се односи директно на нешто што сам ја преживљавала – девет година сам чувала мајку која је боловала од деменције. То је нешто што се свих нас тиче јер, како ми је рекао један пријатељ лекар, ми немамо проблема с дементним особама, него с родбином која их чува, а која не схвата да је то болест. Кад неко има гипс на руци, нећете га терати да пере прозоре. Ово је гипс на мозгу, ви га не видите и не можете то да схватите. Као да палите и гасите светло — дешавају се промене које не можете да пратите.

    Однос с мајком представљате кроз дијалоге који описују свакодневицу, обичан живот обичних људи, прича се о куповини намирница, иде се код лекара, разговара се о здрављу, долазе мајстори који треба нешто да поправе… Без превише детаља, само ти наизглед потпуно обични разговори који су, ипак, препуни комичних елемената. Чини се да управо том неизрецивом једноставношћу наводите читаоце да се озбиљно замисле над животом.

    — У принципу је литература, сва уметност, транспозиција — или баналија или измишљотина. Имате писце с маштом и оне без маште, као што сам ја. Писцем вас чине сажимање и транспоновање, правите торзију од реалности, као Гоја који црта фигуре које се лелујају по дужини.

    Прозни сегменти додатно продубљују причу.

    — Механички сам правила ту монтажу драмских и прозних делова, писани су хронолошки и истовремено, седам-осам година. Настао је амалгам који нисам очекивала, врло занимљив са становишта теорије књижевности, жанровска новотарија — кратки делови који су банални и комични и контемплација. Смењивање тих ритмова одговара савремености. Данас су људи веома нервозни, неће ништа да читају, то је компјутерска ера, неће нико да узме Толстојев „Рат и мир“.

    У целој књизи стално се сукобљавају љубав и смрт, ваш разговор с мајком заснован је на сукобу, али ипак постоји љубав. Може ли та љубав да победи смрт, да ли смо довољно свесни њене снаге и значаја током живота?

    — У основи се стално бавите љубављу и смрћу. Свака књига је о љубави и смрти, без обзира о чему је. Љубав се појављује из чудних места, из позадине, не изравно.


    Јесте ли успели да разумете своју мајку и цео ваш однос пишући ову књигу?

    — Ја сам саму себе спасавала пишући ту књигу. Иначе, увек, од шесте године сам писала песме у десетерцу, упућене „Битлсима“. Увек сам волела да читам, сваки писац је острашћени читач. Када сте с књигом, потпуно сте заштићени, мирни сте и уроните у свет који је само ваш.

    У књизи на једном месту пишете да смрт хоће да се уклопи у савременост, па имитира главне глобалистичке трендове који немају милости ни према једној човечанској вредности, ни поштовања у односу на вечне ноумене. Да ли глобализација, потрошачка култура, информациони хаос прете смрћу човечанству?

    — Управо тако као што сте рекли. То јесте опака стварност у којој живимо. Мислим да су ствари на једном нивоу страшно компликоване, као да и нема одговора и као да нас све гура у безнађе. Мислим да свако људско биће жели исто – да воли и да буде вољено. Ми не знамо то да чинимо, не знамо да волимо, да примимо и дамо љубав, а ту почињу разне катастрофе, несреће, сукоби – на личном и на глобалном плану.

    У време када Вам је мајка умрла били сте на челу Атељеа 212. Дуго сте се бавили позориштем, у оном административном, организационом смислу. Пре Атељеа 212 водили сте и Драму Народног позоришта. Како Вам се сада, с невелике дистанце од две године, чини ситуација у српском позоришту?

    — Позориште је у веома лошој ситуацији. Не знам ко данас може да буде директор позоришта. Репертоарско позориште мора да поставља нове комаде, а публике је све мање. Морате имати три, четири, пет премијера годишње, иначе не постојите. У време када сам била на челу „Атељеа 212“, уместо да добијем новац за осам, ја сам од Градског секретаријата за културу добила за пола представе, ЈДП за нула. Изводила сам тада неке мајмунлуке, правила римејкове…

    Ако држава заиста нема новца, може ли позориште да реши тај проблем?

    — Не може, то је скупа работа. Ако имате националну свест да треба да постоји култура, онда ћете је подржати. Мислим да би требало васпитавати искључиво шефове државе, људе који су на власти, јер они не знају чему служи култура, они је не рачунају ни у шта. А ако немате културу, немате језик, национално биће и идентитет. Просто ће се десити оно што је написао Милорад Павић – бићемо Хазари.

    То је све последица глобализма који потпуно разара уметност изнутра, на свим нивоима, па чак и хиперпродукцијом будалаштина исказаних речима. Данас више није значајно уметничко дело, него уметник као циркусант и перформер који ставља малу куглицу на нос и забавља публику собом. Све се естрадизује.

    Уметници и људи из света културе стално говоре о „ситуацији у којој се налазимо већ — десет… двадесет… тридесет година“. Да ли је можда превише жалопојки, а премало рада или је, ипак, систем у којем живимо толико извитоперен да не можемо да се ишчупамо из њега већ деценијама?

    — Свако од нас може да чини нешто мало сваки дан, да напише нешто писмено, да се потруди да то буде леп језик. Макар да не баца ђубре на улици — и тиме доприносимо цивилизацијском поретку. Може нам се цео свет чинити депресивним, да је све отишло у „тандарију“, али имамо само један живот. Мени је важно оно што је Борхес рекао као одговор једној новинарки: „Жао ми је само што се нисам потрудио да у животу будем више срећан“. Ја се трудим да будем срећна и да будем најбоља што умем.

     

    Тагови:
    Атеље 212, Хазари, драма, књижевност, уметност, култура, Југословенско драмско позориште, позориште, књига, Спутњик интервју, Орбита културе, Данило Киш, Ивана Димић, Хорхе Луис Борхес, Милорад Павић, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога