Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Орбита културе

    „Ко зна знаће, ко не зна — незнаће"

    Орбита културе
    Преузмите краћи линк
    Валентина Булатовић
    0 322

    Данас, када немамо ни санкције ни ратове, када нас Међународни монетарни фонд тапше по рамену и није нормално колико нам је добро, култура је у никад горем стању, иронично у разговору за Спутњик оцењује писац, филмски и књижевни теоретичар, критичар и публициста Дејан Огњановић.

    Да ли је нишка културна сцена отворена према „алтернативним“ садржајима, колико младе Нишлије имају могућности да задовоље своје културне потребе, као и какав је статус хорора не само у нишкој него и у српској средини уопште, неке су од тема о којима је Спутњик у емисији „Орбита културе“ разговарао с Дејаном Огњановићем.

    Фестивал глумачких остварења „Филмски сусрети“ једна је од најпопуларнијих и најпосећенијих културних манифестација у Нишу. Где су, према Вашој оцени, Филмски сусрети“ данас?

    — Нисам сигуран где су они данас, јер их све мање и мање пратим: домаћа филмска понуда је све слабија, а и атмосфера на том фестивалу ми не одговара — гледање филмова с толиком масом људи који нису филмофили него су ту дошли као на неку врсту вашара на којем треба бити виђен. Више волим гледање филмова с 10-15 филмофила у неком малом биоскопу, него с хиљадама жена, деце, рођака који су ту дошли а не знају ни који филм гледају, нити зашто га гледају. Ми сада имамо два биоскопа, али… То је једна сасвим друга прича. Ту се сада приказују само највећи хитови, спектакли, блокбастери. Нешто иоле ексцентричније, уметничкије, андерграунд, лоу баџет могуће је видети само у оквиру неких филмских ревија на видео-биму. Иако је у техничком смислу богатија — сада можемо да гледамо 3Д филмове и разне техничке новотарије — биоскопска понуда је заправо сиромашнија.

    Да ли су могућности веће када говоримо о другим сферама уметности, шта Ниш нуди својој књижевној, ликовној, музичкој публици?

    — Већ неколико година главне институције у Нишу које би требало да се баве књижевним садржајима, организовањем књижевних промоција и сличних догађаја, имају веома компликовану процедуру за добијање буџета, чак и за путне трошкове писцима, а камоли за неке друге активности, хонораре, дневнице и све оно што је у нека давна, праисторијска времена функционисало. Све се, дакле, своди на завичајне писце и на оне који су спремни да о свом трошку дођу из неке мало веће даљине, да плате себи карту, јер институције кажу да немају буџет. То је тужно. Сећам се да је средином деведесетих, у време санкција, било новца за све ове ствари, за довођење људи из Београда, за прављење трибина, округлих столова. Данас, када немамо ни санкције ни ратове, када нас ММФ тапше по рамену, када није нормално колико нам је добро, култура нам је у ужасном стању.

    Једном приликом сте, говорећи о културној политици, навели речи Винстона Черчила који је усред Другог светског рата истакао да је култура важна као мотив људима да преживе.

    — Односно да она оправдава све то преживљавање, јер нама се данас преживљавање намеће као врховни идеал — тежња да имамо за „у се, на се и пода се“. Култура се у тим неким фантомским експозеима више не спомиње ни као фуснота. Од културе није остало ни „к“.

    Хајде да, ипак, покушамо да представимо и лепшу страну ове приче: постоји ли нешто, према Вашој оцени, чиме Ниш може да се похвали када је о култури реч?

    — То би, претпостављам, пре могла да буде реч „ентузијасти“, него „институције“. То су људи који су спремни да се боре против ветрењача, против некаквих аждаја, који опстају из неког свог фанатизма, односно посвећености ономе чиме се баве, иако институционално немају никакву подршку, него само препреке. Много је онога што треба заобићи или прескочити, али неке ствари се ипак дешавају, неки фестивалчићи у заметку, неки фестивали стрипа, па и „Филмски сусрети“…

    Писац и књижевни и филмски критичар Дејан Огњановић
    Писац и књижевни и филмски критичар Дејан Огњановић

    Када говоримо о хорору као жанру, већина људи га везује за уметност која је мање вредна. Да ли је заиста тако? Ви се хорором бавите и као писац и као критичар и теоретичар, успевате ли да разбијете те предрасуде?

    — Једном кад нешто постоји у књижарама или библиотекама, ту престаје мој посао, нисам ја никакав проповедник или неко ко ће некога да врбује или заводи. Моје је да се најозбиљније што могу бавим својим послом. Кроз едицију „Поетика страве“ за новосадски „Орфелин“ покушавам да попуним рупе настале током последњих стотинак година, да неке од највећих класика овог жанра, који досад нису излазили на српском, или су заступљени с по једном до две причице, представим на озбиљан начин, и визуелно и критички. Настојим да све то пропратим детаљним стручним поговором који није заснован на препричавању с Википедије на једној или две странице, како обично изгледају поговори у нашим књигама, него на двадесетак страница на којима читаоци могу да се мало више упознају и са самим аутором и с његовом поетиком, па имплицитно и с поетиком страве. Често цитирам једну лапсусоидну изјаву једног бившег министра из ових крајева који је уочи неког уписа ђака или студената рекао: „Ко зна знаће, ко не зна — незнаће“. Дакле, ко жели да зна, нарочито сада у време интернета, може то да оствари.

    Како сте се и када заинтересовали за хорор у време када га код нас готово није било?

    — У моје време није још било свих тих геџета, ајфонова, интернета. Имао сам деду и бабу с обе стране, чије су ме приче анегдоталног типа, препричаване као стварни догађаји о духовима, вампирима, поврацима из мртвих, фасцинирале од најранијих дана. Будући да у моје време у нашој књижевности и није било хорора, говорим о раним осамдесетим, стрипови и понеки филм који се на тадашњој државној телевизији приказивао били су једини начин да се сусретнем с овим жанром. Како су се ближиле деведесете и сви хорори у нашој стварности, тако је то почело да се мења, и хорор се појавио и код нас, прво захваљујући видеу, а потом ДВX-у и ДВД-у. Корен је, међутим, у тим неким руралним причама, у етно, фолк фазону којем сам се практично одужио у свом роману „Заводник“, који је управо смештен у једно село у овим крајевима, одакле су моји деда и баба, који су ме највише и инспирисали за ту причу.

    Ви сте приредили поетику хорора која се бави англосаксонском књижевношћу. Да ли сте размишљали о томе да се бавите поетиком хорора у српској књижевности, да ли је она вредна тога?

    — Она је вредна бављења јер је наша. То нешто мало што постоји вреди изучити, ваљало би неко то да уради, а како ствари стоје изгледа да ћу то морати да будем ја, иако ме више интересују неке друге ствари, нешто што сам најавио још на одбрани доктората, а то је европски хорор, односно овај жанр изван енглеског говорног подручја — француски, немачки, италијански, шпански, белгијски. Радуцкам и на тој српској причи, и кроз примарну литературу и кроз покушаје налажења неких критичких осврта на њу у последњих сто и више година. Оно што је извесније јесте знатно проширена верзија књиге „У брдима хорора“ из 2007. Она се пионирски бавила хорором у српском филму, а проширена верзија ће бити допуњена филмовима насталим после 2007. године. Ту је било и те како вредних ствари.

    Тагови:
    хорор, књижевност, култура, писац, интервју, филм, Орбита културе, Филмски сусрети у Нишу, Дејан Огњановић, Ниш, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога