Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Орбита културе

    Треба нам шифра, као Титу и Стаљину

    Орбита културе
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 105
    Пратите нас

    Све се тобож променило, а заправо је као пре 33 године: и тмурни облаци на хоризонту и пуно стрепње у људима.

    Мјузикл „Тајна црне руке“ после 33 године поново ће бити изведена на сцени Сава центра. Музички спектакл о самртном валцеру Аписа и Европе, у којем учествује 70 извођача, имаће премијеру 9. октобра.

    Ауторски двојац остао је непромењен: Љубиша Ристић, редитељ, и Пуриша Ђорђевић, сценариста, потписују и ново издање овог комада.

    На питање шта се променило у ове 33 године, и да ли је највећу промену претрпело само време, Ристић за Спутњик каже:

    „Ви знате ону стару изреку — треба све мењати да би све остало исто. А ово време које ми живимо је управо по тој дефиницији и направљено. Све се тобож променило, а заправо кад погледамо око себе, имамо прилично сличну ситуацију оној од пре 33 године. Тмурни облаци на хоризонту, пуно зебње и стрепње у људима. Ми са публиком делимо ту неизвесност шта ће бити са нама. Историја је учитељица живота, али ми смо понављачи и лоши ђаци. Код нас се то све врти у круг и све опет изнова, тако да кад погледате јесте време сасвим другачије, али кад наоколо разгледате ситуацију — ми смо поново на једном таквом месту, у једном таквом тренутку да све оно што смо пре 33 године причали као о поукама из наше историје сада поново важи. Ми одговарамо на иста питања на која смо одговарали и пре 33 године.“

    А да ли се и за Пуришу Ђорђевића питање шта ће бити са нама поставља данас са истом зебњом као пре три деценије?

    „За мене је то питање — литерарно. Мене не интересује оно шта ће да буде него шта ћу ја у тим следећим годинама моћи да урадим и да се детаљи из мог живота некако уклопе у године које имају своје датуме. Ја не претендујем да моје име буде датум и да буде историја. У једној причи препотентно сам написао ’Ја сам историја‘. А историја сам због тога што ме је крајем новембра 1941. године, као шеснаестогодишњег партизана, комесар Одреда ’Драгиша Мишовић‘, Ратко Митровић питао шта ћу ја ту и да ли мој отац у библиотеци има књигу ’Покојни Матија Паскал‘. Рекао сам да не знам, а он мени ’Иди и види‘. Моји су сви већ били побегли, па сам морао да разбијем прозор, уђем у кућу и нађем књигу. Кроз 40 година читам фељтон човека из Крушевца који пише да је књига ’Покојни Матија Паскал‘ била шифра између Тита и Стаљина! Е, зато кажем да сам ја — историја.“

    О томе да ли нова поставка „Тајне црне руке“ само поставља питања или нуди и одговоре, и шта је њен данашњи циљ, Ристић објашњава да је пре три деценије постојала потреба да се проговори о стварима о којима у томе време скоро да се није знало.

    „Ко је тада могао озбиљније да разговара о Мајском преврату 1903. године? Цела та прича о првом светском рату, сарајевском атентату, Младој Босни, била је школска ствар, сви су то знали у пет реченица. Поготово се није знало о томе како се цела ствар привидно завршила солунским процесом и како је практично Србија изашла из Првог светског рата са лиценцом да се придружи међународној заједници онда када је испунила захтев да се казне починиоци тих дела — црнорукци, њихов вођа Апис, организација ’Уједињење или смрт‘. Да солунским процесом у тренутку стварања нове државе Јужних Словена, за коју су они цео свој живот заложили и посветили, у исто време народ и земља буду награђени стварањем те нове државе, а они најсуровије кажњени и стрељани као некакви злочинци и терористи. То је ова данашња прича: ко су терористи, а ко борци за слободу. Е, ми смо тада добили први пут одговор да наши борци за слободу за некога јесу убице, терористи, злочинци и да ми морамо то да прихватимо. Видите како је то актуелна ствар. Нема разлике између онога што су били захтеви солунског процеса и онога што су данас захтеви Хашког трибунала. Иста је то прича и исти су актери у тој причи“, објашњава Ристић.

    „Знате, кад Пуриша говори о књизи по коју га је Ратко Митровић послао да ускочи у библиотеку његовог оца и донесе је — та шифра и тај шифрарник по којем се то одигравало тада потребна је и данас. Човек и данас треба да има Матију Паскала, да зна шифре да би комуницирао са онима који ипак на известан прецизан начин одређују наше судбине. Исток, Запад, Русија, Америка, Европа… цела та прича је поново актуелна, поново је ту. Није, дакле, питање да ли ми постављамо питања и имамо ли одговоре. Ми не радимо оно што људи зову политичким позориштем. У политичком позоришту постоје јасни активисти неке политике. Они се залажу за једну ствар и онда користе уметност и позориште да то промовишу и наметну људима — идеологију, поглед на свет… Велики уметници као што је Брехт, Пискатор, Ејзенштајн, Лени Рифенштал, Џон Форд… сви су, на известан начин, били и политички активисти и користили су своју уметност да промовишу одређене идеје: комунизма, америчког сна… Није Брехту стало до уметности, њему је стало до победе радничке класе и светске револуције. Али он је и геније који је после Аристотела први осмислио читав један систем епског театра. Ми, наравно, знамо да постоји гомила неталентованих лоших уметника који производе такве политичке ствари, који се баве јефтиним активизмом. Оно што ја целог живота покушавам — у томе пратим људе као што је Пуриша Ђорђевић — дакле, учећи од таквих аутора, научио сам да човек увек мора да створи једно поље смисла. И да није све црно или бело, добро или лоше, већ да је све то у једној сивој зони у којој се све меша, као у људском животу“, закључује он.

    Љубиша Ристић и Пуриша Ђорђевић
    © Sputnik /
    Љубиша Ристић и Пуриша Ђорђевић
    Тагови:
    Тајна црне руке, култура, позориште, Пуриша Ђорђевић, Љубиша Ристић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога