Слушајте Sputnik
    Орбита културе

    Свако ко мисли, мора да се буни

    Орбита културе
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 282
    Пратите нас

    Живимо у историјском свету који чини све да човека склони из позиције мере и да му у апсолутним захтевима, револуционарним, политичким, каквим год, заправо постави ступицу, каже Јасмина Ахметагић.

    О њеној оштроумности и непоткупљивости нема шта ново да се каже. Зналац који располаже изузетним интерпретативним умећем, ретким даром за откривањем веза међу различитим културама и писмима, критичарка која храбро изриче своје књижевне судове без малициозности, али и без компромиса.

    Јасмина Ахметагић, универзитетски професор, научни саветник у Институту за српску културу у Лепосавићу, ауторка студија о писцима и делима после којих ништа више није остајало исто, била је гошћа Спутњикове Орбите културе. Повод за разговор била је њена нова књига, студија о Алберу Камију, која би ускоро требало да се нађе пред читаоцима.

    После књиге о Достојевском стиже и нова о Камију. Бирате ли ауторе по сложености, по томе колико су немогући за анализе без друштвеног, идеолошког или политичког контекста епохе у којој су стварали?

    — Вероватно и по сложености, пошто они аутори који нам се обраћају на више различитих начина, у нама више изазову. Није без разлога ни то што иду управо тим редом, јер подразумевају једну врсту животне филозофије која, чини ми се, тако иде. Могла би и обрнуто, од религије ка атеизму, али на два потпуно супротстављена начина, иако је Ками и те како читао Достојевског, и реферисао на његов опус. Али то су два односа према животу, и чини ми се да и тумача доводе у ситуацију да у широком дијапазону посматра живот, уколико га посматра из перспективе дела ових аутора.

    Научни саветник на Институту за српску културу у Лепосавићу, Јасмина Ахметагић
    © Sputnik /
    Научни саветник на Институту за српску културу у Лепосавићу, Јасмина Ахметагић

    Како се уопште прилази писцима о којима је написано толико студија да готово не постоји ништа ново да се каже?

    — Нисам планирала ни књигу о Достојевском, она се догодила по трагу везе између мене и романа „Записи из подземља“. Исто се догодило и са Камијем. Опсео ме је „Странац“, по ко зна који пут. Имала сам осећање да је правац којим се крећем и за мене нов. Мислим да се писцима о којима је већ толико тога казано и о којима постоји библиотека књига прилази случајно, без намере да нешто ново кажете. То се, просто, роди само.

    Кад кажемо Ками мислимо на „Странца, „ Кугу, „Мит о Сизифу, али — по вашој књизи би се рекло  ви пре свега мислите на „Побуњеног човека. Како данас изгледа читање тог есеја и како изгледа савремени побуњени човек, има ли таквих?

    — За тај есеј су говорили да је или најбоља или најгора Камијева књига. Проузроковала је много невоља и самом писцу. То је интимна књига, субјективнија од „Мита о Сизифу“. У њој је много исповедних места и види се да је писац, ако не исправио, свакако изменио нека становишта. Ако „Мит о Сизифу“ преиспитује да ли живот има или нема смисла, „Побуњени човек“ поставља тезу да је сваки апсолутизам сумњив по себи и води човековом паду. Дакле, видимо Камија који је промењен у односу на „Сизифа“. То је сада неко ко тврди да је човек, ипак, нека мера. Није случајно у једној од тих књига дао мото из Паскала да је човеков положај најбољи, најобјективнији, најдубљи уколико у једној позицији може да дотакне, да схвати, да обујми две потпуне крајности. То је „Побуњени човек“, и за мене је та позиција много дубља од „Сизифа“. А како га тумачити данас? Тужно је да онај проблем који је поставио Ками тада, још опстојава као проблем, а то је да је разлика између побуне и револуције, између побуњеног и револуционарног духа заправо разлика између слободе и злоупотребе слободе. Да сваки захтев за апсолутном слободом, за апсолутном истином, за апсолутним као предзнаком било ког хтења — увек значи човеков пад у неко подстање. Човеку није дато, у опусу Албера Камија, да борави у потпуној чистини својих хтења. Он је биће које мора да разумева и да решава у себи супротности. Ками у неком делу иронијски каже да је највећи злочин у савременом свету злочин мере. Ми живимо у историјском свету који чини све да човека склони из позиције мере и да му било у апсолутним захтевима било у револуционарним, политичким, каквим год, заправо постави ступицу. Побуњени човек више сумња у себе, то више није неко ко захтева да постоји или не постоји бог, смисао живота. Сада је главно питање како он може да функционише у друштву, каква је његова обавеза према заједници. То је тај интимни Камијев развој за који бисмо могли казати да иде од равнодушности до солидарности.

    Ви премијерно у српској критици истражујете однос Киша и Камија, где су им сличности?

    — Изгледа да што је већи писац то је већа злоупотреба, слађе је парче колача које ћемо употребити у идеолошке сврхе. Оба ова писца су и у свом животу имала веома јасне и текстове и деловања и видљиву идеологију и хуманистички поглед на свет. Међутим, какве то везе има када их је потребно у неком тренутку искористити. Одувек је било, па и у расправи два човека, да се онај развијенији спусти на ниво оног нижег. Тако је и са књижевношћу и са политиком. Не постоји начин да политика обухвати књижевност, само књижевност може апсолвирати политику. И онда политика може радити само оно што је њој дато, узимати парчиће са неког богатог стола и тумачити их онако како је могуће.

    За поређење са Кишом била су два разлога. Најпре, било ми је важно да, осветљавајући Камија кроз разне теме, покренем нека магистрална питања његове поетике. Поређење Киша и Камија ми је дозволило да укључим њихов однос према револуцији. То је истовремено и покушај да се Киш ишчита из угла Камија, да се, када се погледају из неког другог времена, увиди колико су морале бити бесмислене одређене оптужбе изречене на рачун „Гробнице“ и њеног аутора. А заиста постоје огромне сродности међу њима, чак и на нивоу реченица. Те сличности су и за мене биле изненађујуће. Није ту реч само о поређењу два писца, две поетике које су наводно неупоредиве. И, коначно, као што је Ками имао проблем са „Побуњеним човеком“, тако је Киш имао проблем са „Гробницом“. Шта из чега извире? Да ли је то био књижевни проблем а заправо идеолошки — у оба случаја је отворено питање.

    У књизи истражујете концепт личне вредности, важност сведочења, говорите о греху равнодушности… Како да разумемо ово последње када је равнодушност у основи нашег односа према другима, и то се не доживљава као грех?

    — Грех равнодушности је Камијева синтагма. И сам писац лута у дилеми треба ли или не бити равнодушан. Кад говори о Мерсоу, Ками каже да ту није реч о равнодушности већ о доброхотности, нечему што бисмо данас назвали беневолентност. Дакле, да ли је Мерсо само беневолентан или равнодушан? Који је одговор на проблеме у животу, који је одговор на проблем патње? Да ли је Мерсоов одговор покушај да се срце смири на начин на који се то ради на пример у будистичкој филозофији? Умирити своје срце да више не трепери, да не страхује, па у том смислу бити равнодушан. Ја сам то разматрала у широком луку, од „равнодушног“ Мерсоа, до недовршеног романа „Први човек“, где Ками говори о својој биографији и где помиње свој грех из младости, откривајући властиту равнодушност коју себи пребацује. Ту видимо да то није мерсоовска равнодушност према мајци смештеној у дом или према убиству Арапина на плажи, него равнодушност која произилази из односа према животу, према значењу живота.

    И ту долазимо до концепта личне вредности, али преко једног важног питања. Наиме, поставила сам питање ове врсте: Мерсо каже да сваки човек зна да живот нема значење, с друге стране каже свештенику да би и када би морао да живи други живот — опет изабрао овај. Какав је то феномен? Живот који нема значење је тако епохално важан да би се поново живело исто. Ја сам разумела да су то две потпуно неспојиве равни из којих он посматра живот: једно је значење, а друго је доживљај. Када смо у значењу, ми комуницирамо о значењу које се друштвено придаје нечему. Када говоримо о доживљавању, ми говоримо о непосредности, о животу као непосредној активности. И ту долазимо до концепта личне вредности.

    Говорите о равнодушности, према вама и вашем писању нису били равнодушни. Када сте за штампу припремили студију која вас је „учинила славном, а реч је о „Унутрашњој страни постмодернизма, књизи о делу Милорада Павића, нисте дуго могли да нађете издавача, а ни колегу критичара који ће је са вама представити. Да ли је то био први знак да сте на добром путу, или вас је то поколебало?

    — Овде је суштинско питање управо то да ли сам на добром путу. Мислим да зависи какво значење, опет у контексту овога о чему разговарамо, придајемо свом путу. Ако је оно мерено социјалним смислом, ја сам на лошем путу. Та књига није виза за неку добру реализацију у социјалном смислу. Ако сам на путу који би требало да буде испуњен радом, где између мене и онога што радим постоји знак једнакости, где се не делим на човека који пише и приватну личност — онда сам на правом путу. Желим пре свега да мој живот има смисла, да не морам да се поделим на биће које пише и биће које живи. И ја сам живела пишући. У том смислу заиста сам била на правом путу. Е, сад, шта је прави пут свако од нас бира сам. Ја сам то тада можда више наслутила, потом сам тај пут поново изабрала и нема могућности да човек 12 година касније препира своју биографију. Када једном објавите такву књигу и наиђете на неприхватање, ви се онда још чвршће везујете за то какви јесте. Ових 12 година не видим као ток, чини ми се да све време живим реалност која је том књигом негде постављена.

    Писали сте о злостављању у књижевности и много чему другом и вероватно из свих тих разлога ето вас у Лепосавићу, никако да се приближите престоници?

    — Дуг је пут до Београда. Човек мора да иде околишним путевима и верујем да ћу пре или касније у 21. веку стићи и у престоницу. Тај пут је дугачак, али вероватно ћу једном стићи.

    Својевремено сте рекли да је опасан онај човек коме се у биографији не може наћи мрља која може да ради против њега. Да ли сте, онда, ви и даље опасна особа?

    — Изузетно. Мислим да бих могла да се кандидујем, на пример у Америци, зато што тада почињу да налазе разне прљавштине у вашем животу и стављају их у јавност. И пре неки дан сам о себи размишљала да би било заиста веома тешко ископати нешто о мени, у професионалном смислу, па то ставити у јавност. Мислим да има јако мало ствари или да их нема уопште за које бих осећала да сам се обрукала.

    Да ли је Камијево „буним се, дакле, јесам и ваш кредо, и шта је, по вашем мишљењу, остало од тога данас?

    — Мени се чини да човек који мисли мора да се буни. Ту некако видим знак једнакости. Ако мислиш, побунити се мораш.

    Тагови:
    Јасмина Ахметагић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога