Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Спутњик интервју

    Потомци Византије, не гајите илузије, Запад вам неће помоћи

    Спутњик интервју
    Преузмите краћи линк
    Пише
    2570
    Пратите нас

    Уместо линије ватре између Истока и Запада, Србија треба да буде мост пријатељских веза, каже један од водећих светских византолога, руски академик и професор МГУ Сергеј Карпов. Гостујући у емисији „Спутњик интервју“, говорио је и о значају очувања српске културне баштине на Космету, која је неодвојива од историје Србије.

    Карпов, који је председник Националног комитета византолога Русије, у Београду учествује на 23. Међународном конгресу византолошких студија. Србија и њени научници су, истиче, много урадили за схватање основа византијске цивилизације, чије су поуке важне за читаво савремено човечанство зато што је једна од парола тог конгреса „Све пролази — ништа не нестаје“.

    Светски византолог, руски академик и професор МГУ Сергеј Карпов
    © Sputnik /
    Светски византолог, руски академик и професор МГУ Сергеј Карпов
    И доиста, оно што је оставила Византија је веома важно, у области историје културе, архитектуре, у области менталитета, самосвести, у области изградње различитих држава и њихове традиције, наводи Карпов.

    Поделу на Исток и Запад, каже, треба посматрати историјски. До средине 11. века црква је била јединствена и неподељена, али није било раскола који се постепено развијао и догодио се после 1204. године, када су крсташи разрушили Константинопољ.

    „И од тада је тај раскол постајао све већи. Али када говоримо о подели ми треба да разумемо да она није апсолутна, а друго, постоји веома много тога у византијском наслеђу што је управо за Запад јако важно“, каже Карпов и подсећа на мозаике италијанске Равене и културно наслеђе јужне Италије, али и бројне свеце, филозофе и теологе попут Василија Великог, Јована Дамаскина или Јована Златоустог који су одиграли опште признату улогу и на Западу, и у Русији.

    Руски академик истиче да сви дајемо свој допринос заједничкој ризници знања, а она треба да буде тековина човечанства да нам се не би догађале многе грешке и да бисмо се заједнички супротставили претњама за читаву светску цивилизацију са којима је данас суочен свет.

    Као суштинске идеје у византијској култури издваја човекољубље и поштовање према другом човеку, цитирајући изреку Јована Златоустог да је „богоугодност изнад благостања“.

    Карпов истовремено скреће пажњу да се на Западу одавно формирала „лажна парадигма византијске историје“ коју је изградио Енглез Едвард Гибон крајем 18. века и она је потом узела маха у историографији: да је Византија декадентна култура, да је она дегенерација Римске империје, да је за разлику од Запада Византија стално деградирала и да је била жртва корумпираних императора.

    „Византија јесте почела да заостаје од 13. века, јер није имала банке и комерцијални систем као, рецимо, италијанске поморске републике, али то не значи да је у културном смислу била на нижем нивоу — напротив“, наглашава наш саговорник и додаје да је чак и у периоду опадања изнедрила величанствене примере уметничког стваралаштва и филозофског промишљања.

    Кад је реч о поимању византијског наслеђа у Русији, будући да је још у 15. веку формулисана идеја о Москви као Трећем Риму, након Цариграда као Новог (Другог) Рима, Карпов подсећа да је то постала државна теорија у време цара Алексеја Михајловича у 17. веку, при чему „кад кажемо да је Москва Трећи Рим то није само част, него и њена обавеза да православни свет води правилним путем, то је обавеза да му помаже и да буде предводник читаве православне цивилизације“.

    Према речима руског научника, веома много од византијског наслеђа је ушло у идеологију, концепцију и саму структуру цркве, а како црква у савременој Русији игра велику улогу и византијска традиција преко цркве такође игра велику улогу.

    Карпов указује и на улогу византијског утицаја у формирању иконописа, мозаика, музике и оцењује да без византијског наслеђа не би било ни италијанске ренесансе, или би она добила друкчију форму.

    „А преко грчких рукописа сазнавало се о Аристотелу, Платону и многим другим стварима. И управо је ту византијска посредничка улога у стварању ренесансе“, објашњава тај византолог светског гласа.

    Говорећи о односу православља и византијског наслеђа, Карпов наглашава да Византије напросто не би било без православља и да је православље учинило да Византија постане идентитет.

    „Без православља, без те симфоније власти императора и власти патријарха напросто не би било саме суштине Византије. Зато је Византија била чувар православља и православних тековина и, штавише, када је почела да опада већ у 14. веку улогу коју је раније играла империја сада је играо патријархат. И стварала се, како је то назвао (историчар Дмитриј) Оболенски, византијска заједница нација. Ја не бих користио термин заједница нација, пре би се рекло да је то био савез православних држава обједињених управо заједничком традицијом. А управо је то наследила Русија, управо се то трудила да подржи“, каже академик.

    Та идеја империје, по његовом мишљењу, дубоко је ушла у руску историју све до Октобарске револуције „и сада је идеја државности важна за Русију, у позитивном смислу те речи, не у смислу експанзионизма, не у смислу претендовања на нешто друго, већ у смислу очувања властитог идентитета, свог самосазнања“.

    Како истиче Карпов, руско православље није идентично византијском, јер је прешло свој пут развоја и обогатило византијску традицију.

    „Сада када говоримо о православљу говоримо да је то оно што представља средство самоидентификације. Али у сваком случају, то не треба било коме да се намеће. То је слободан избор човека. Русија је вишенационална земља и у њој је важно сачувати и друге религије, а православље се одувек односило према њима са великим поштовањем“, подсећа он.

    Карпов се осврнуо и на значај који за Русију има Крим. Ту су се, каже, стапале разне традиције и културе и зато се сада треба веома брижљиво односити према благу које тамо постоји, и зато сада Русија посвећује велику пажњу обнови чувене културне баштине на Криму — Херсонеса, Феодосије, Бахчисараја.

    „Крим је органски део Русије и Русија га је тако одувек доживљавала. Зато је повратак Крима у Русију апсолутно логичан“, истиче наш саговорник, додајући да ће Крим бити отворен за све народе.

    На питање о српско-византијском наслеђу које је данас угрожено на Косову, али и о покушајима фалсификовања историјских чињеница везаних за њега, Карпов наглашава да је не само за Србију, већ и за читав свет важан задатак да се та баштина сачува.

    „И Пећка патријаршија и Метохија и сви споменици који се тамо налазе део су наше огромне заједничке цивилизације, православне цивилизације. Наравно, они су неодвојиви од српске историје. Обавезно их треба сачувати управо као део српске историје, као део српске културне баштине“, наводи он.

    Карпов напомиње да се у реконструкцији историјске реалности можемо ослањати једино на историјске изворе и саму архитектуру тих споменика, понављајући да се они никако не могу одвојити од српске историје.

    Он је изнео и своје виђење места Србије, будући да Балкан обично сматрају линијом поделе између Истока и Запада, док је амерички државни секретар Џон Кери чак рекао да је Србија на линији ватре.

    „То је потпуно погрешна концепција. То не треба да буде линија ватре, него управо мост пријатељских веза. Србија је, по својој православној традицији, повезана са читавим православним светом и Српска православна црква повезана је са васељенским православљем. Истовремено, Србија је свакако имала и веома снажне везе и са Западом које су често биле плодоносне. Зато овде није потребна конфронтација, нема потребе повлачити линије, а понајмање линије ватре. Далеко је боље да Србија буде раскрсница цивилизација. Тада ћемо сви бити на добитку“, каже руски академик.

    За крај је изнео и поуке за данашње политичаре које се могу извући из пропасти Византије. На питање зашто је пропала Византија одговара обрнутом тезом — зашто је тако дуго постојала.

    „Зато што у Византији на 100 година постојања долази, рецимо, 70 година рата, притом рата на различитим фронтовима. То стање сталне ратне претње за државу захтевало је милитаризацију економије, а снаге Византије су то тешко издржавале. Зато је главна поука — чувати снагу. То је мудра, осмишљена политика која би омогућила пре свега да се не одричете свог идентитета“, каже Карпов.

    Друга поука, по његовим мишљењу, јесте да не треба гајити илузије, јер се Византија надала да ће јој Запад помоћи да задржи надирање Османлија, а Запад је, додаје, увек гледао своје циљеве.

    „Зато поука може бити једна: треба неговати своју традиције, а не да се одричемо од ње. И очување снаге“, закључује Карпов.

     

    Тагови:
    Византија, историја, Руска академија наука (РАН), Сергеј Карпов, Србија, Русија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога