Слушајте Sputnik
    Спутњик интервју

    Путинов саветник: За Србију најбоље да следи Титов „трећи пут“ (видео)

    Спутњик интервју
    Преузмите краћи линк
    Пише
    43122
    Пратите нас

    Није случајно то што је у Југославији постојао такозвани „трећи пут“, она је увек била између Истока и Запада, а Јосип Броз Тито био је довољно мудар да балансира између два војно-политичка блока. Чини ми се да Србија нема други пут осим овог, каже у разговору за Спутњик саветник руског председника Михаил Швиткој.

    У Београду је, поводом јубиларног, 50. Битефа, боравио саветник руског председника за међународне односе у области културе Михаил Швиткој, који ову позоришну манифестацију прати од њеног оснивања.

    Битеф је, према речима Швиткоја, 1967. године, када је основан, био јединствен фестивал у Европи, јер је у складу с политиком Јосипа Броза, као и сама Југославија, био место сусрета Истока и Запада. „Тито је био главни продуцент Битефа, а Мира Траиловић, која је фестивал основала, имала је одличан осећај како да од њега учини јединствен културни догађај“, каже наш саговорник, кога смо питали и о положају Русије на међународној сцени, информационом рату, будућности руско-европских односа, новим тензијама на Балкану и о улози Србије на путу између Истока и Запада.

    Једном приликом сте, говорећи о руском театру, испричали како сте Ви дошли у Театрални институт и почели да се бавите позориштем у нека срећна времена. Каква су ова времена за руско позориште?

    — Совјетски Савез, стара Русија, пререволуционарна, делимично и Југославија и друге земље социјалистичког табора – то су биле земље у којима је било интересантније читати него живети, у којима је позориште било интересантније од стварног живота, јер је стварни живот био повезан с многим табуима, забранама, театар и уметност уопште били су својеврсно острво слободе. Велики руски филозоф Василиј Васиљевич Розанов је крајем 19. века написао: „У Русији је књижевност увек била велика, а живот бедан“. Волео бих да живот постане велики, а књижевност тада може да се повуче у други план. У неком тренутку, деведесетих година, место театра, књижевности, уметности заузео је стварни живот. Крајем осамдесетих година ми нисмо ишли у позориште, него смо гледали директне преносе заседања Врховног савета, водила се реална међупартијска, политичка борба, дешавао се реални политички театар, то је био политички ријалити шоу. Политички живот је потиснуо уметност, а потом је потиснуо и реални живот. У неком тренутку, ипак, постало је јасно да уметност у нашој земљи игра посебну улогу, због тога она опстаје у било каквим условима.

    Какав је Ваш став према уметницима који критикују савремени живот у Русији, руско друштво, власт. Може ли се њихов став разумети као подстицај за неке позитивне промене?

    — Лако је критиковати, јер у савременој Русији има много недостатака, много је проблема, то је потпуно очигледно. Мени се, међутим, чини да уметност изграђена само на тим револуционарним паролама није дуговечна. Данас се, рецимо, може отићи на радио-станицу „Ехо Москве“, рећи да је Путин лош председник, али такав спектакл нема смисла. Ја не мислим тако, с обзиром на то да радим у Путиновом тиму, али данас, ако неко жели да пљује Путина, има могућност да то ради. Мени се, међутим, чини да за уметност то није довољно. Свет је данас веома трагичан, много је опасности, много је теже пронаћи нешто позитивно, на чему би се могла градити будућност.

    Споменули сте ријалити шоу и констатовали сте да је ситуација у свету веома тешка. Можемо ли рећи да се у информационом простору прави нека врста ријалити шоу програма од актуелне геополитичке ситуације, од онога што се дешава у Сирији, у Украјини?

    — Нажалост, тај велики информациони ток код људи изазива недоумицу, то инфо-сурфовање, клизање по мору информација. Данас је, колико год то чудно звучало, изузетно мало озбиљних аналитичких чланака. Недостаје уравнотежена, дубока анализа онога што се догађа, а за обичне људе, оне који нису увучени у политику, важно је нешто друго. Постоји та потрошачка филозофија: људи желе само да буду безбедни. И цела ова мигрантска криза у Европи, и то како данас гласају — Европа бира десничарске партије, попут Алтернативе за Немачку или Партије слободе у Холандији – све то говори да људи желе само једно: слободан и безбедан живот. После 11. септембра 2001. Американци су пристали да им одузму део слободе, то је веома озбиљан знак. И у Русији је исто тако. Те агресивне информације људи схватају на одређени начин, видимо шта се дешава у свету, желимо да код нас не буде тако. Спремни смо на све да нам се то догоди. Демократија је под веома великим притиском тих непрестаних агресивних, претећих информација. Слушајући такве информације, људи констатују да је идеја о слободи, једнакости и братству застарела и прижељкују безбедност и комфор. То је, по мом мишљењу, веома опасна тенденција, а театар и уметност су њен одраз.

    Да ли је Русија изолована када је реч о међународним односима у области културе?

    — Чак и у најтежем периоду, 2014. године, ми смо спроводили веома озбиљне културне акције, с ЕУ, Јапаном, Кином, чак и са САД. Ствар је у томе да смо ми с нашим партнерима у Европи, без обзира на жестоки критички однос према руској спољној политици, одржавали одличне односе.

    Како видите будућност односа Русије и Европе, у политичком и економском смислу, не само у културном?

    — Тешко, из једноставног разлога. Веома је лако увести санкције, веома је тешко укинути их. Лако је почети рат, тешко га је завршити. Говорим о принципу. Потпуно је јасно да смо ми изашли на крај са санкцијама и садашње стање у економији је прилично стабилно. Преоријентисали смо се на Исток, на неке унутрашње ресурсе. Не могу да кажем да су Русију санкције тако јако погодиле. Да, смањена је производња, трговинска размена, проблема је више него пре две године, али ипак не мислим да је за Русију то главни проблем. Народ се консолидује у тешким временима, Срби то одлично знају. Данас за политику Путина гласа више од 80 процената становника земље, то није измишљен број.

    Један амерички лист је недавно написао да Запад својом изолацијом Русије, заправо, помаже Путину.

    — Они су у праву. Слажем се с америчким листом, јер непријатељски односи према политици Русије консолидују народ. То је истина. Друго је питање што изолација не одговара Европи, не одговара Русији, не одговара чак ни Америци. И, наравно, мислим да ће се нова америчка администрација, ко год да победи, Хилари Клинтон или Доналд Трамп, трудити да пронађе неки начин да се приближи Русији. Уверен сам у то. Русија и Европа имају много заједничких проблема. Русија није претња за Европу, него ДАЕШ, терористичке организације, радикални покрети на Истоку, незапосленост, односи с Америком, с Кином. Пред Европом је много изазова. Мислим да Русија није претња за Европу, напротив, мислим да нормални односи Русије и Европе могу да ојачају и Европу и Русију.

    И та прича о Русији као претњи за Европу такође је део информационог рата.

    — То што се дешава у медијима уопште не приказује стварно расположење у друштву. У Немачкој, на пример, нема тог агресивног расположења против Русије каквог има у медијима, и не само то, чак је и један од водећих немачких листова у Немачкој био принуђен да призна да друштво другачије гледа на оно о чему они пишу. Разговарам и с обичним људима и с интелигенцијом тамо, не могу да кажем да је енглеска интелигенција настројена против Русије. Друштво у Европи није против Русије. Наравно, постоје ствари које им се допадају и које им се не допадају, али то је нормално.

    И људи у Србији и на Балкану суочавају се с таквим проблемима, ствара се утисак да постоји опасност од избијања неког новог рата. Говорим о дизању прашине око Републике Српске, око односа Србије с Хрватском… Мислите ли да је могућ нови рат на Балкану? Коме би он био у интересу?

    — Увек постоје људи којима то одговара. Балкан је увек био европско „буре барута“, сви велики ратови су, као што знате, почињали на Балкану. Светски ратови. Мислим да никоме нови светски рат није потребан у том пуном формату, али било каква дестабилизација у Европи — слаби саму Европу. То је веома лоше. И то увек одговара трећим земљама. Не желим да кажем да то одговара Америци или Кини, то нисам рекао, али данас постоје снаге које су заинтересоване за слабу Европу… А слаба Европа значи рат на Балкану. Русији такав сукоб није потребан, за Русију је веома важна стабилност Европе, као и стабилност Украјине.

    Може ли Русија да утиче на то?

    — Наш дијалог с НАТО-ом је замрзнут, али сматрам да рат на Балкану, то што говорите о Републици Српској, ни Русији, ни земљама НАТО-а не одговара. Данас је веома лако говорити о рату. Реч рат свако други изговара и она је постала веома лака за употребу, чак се олако говори и о превентивном нуклеарном рату. Чини ми се да је то кривица медија, који не би смели олако да говоре о томе. Рат је увек трагедија, подразумева погибију десетина хиљада људи, понекад и милиона. Према тој речи се треба озбиљно односити. Код нас се реч рат у сваком другом чланку употребљава равнодушно. Рат је трагедија и сваки разуман политичар, лидер земље, мора да разуме да треба да учини све што је у његовој моћи да не дозволи чак ни претњу ратом, а камоли рат.

    А каква је позиција Србије у тој ситуацији, ми смо, с једне стране, окренути Русији, с друге стране, постоји притисак Европе у контексту евроинтеграција?

    — Мислим да свака земља има своју историјску судбину. Није случајно то што је у Југославији постојао такозвани „трећи пут“, она је увек била између Истока и Запада и Јосип Броз Тито је увек био довољно мудар да балансира између два војно-политичка блока. Мени се чини да Србија нема други пут осим тог. Разумљиво је да су ваши политичари заинтересовани и оријентисани на сарадњу с Европском унијом и њеним структурама. Али чак и Русија… У последњих годину и по дана председник Путин и министар Лавров говоре о томе да је повезани простор од Лисабона до Владивостока бољи од било ког другог простора. Питање је имају ли наши западни партнери вољу да се то реализује.

    Да ли сте, ако имамо у виду све о чему смо до сада говорили, оптимиста или песимиста када размишљате о будућности света?

    — Оптимисте називају будалама, а ја сматрам да ни песимисти нису далеко од оптимиста, јер ми сами градимо свој живот, и ако желимо да га претворимо у пакао, то лако можемо да учинимо. Разумљиво, у рај га нећемо претворити. Али, ако престанеш да се радујеш животу и не схватиш да је најважнија ствар у животу изградња позитивних вредности, онда тај живот живиш узалуд. Одлично разумем све изазове, све претње, разумем одлично шта би, у принципу, могло да нас чека у будућности, али ако смо озбиљни и одговорни људи, морамо стварати будућност која ће бити будућност за људе, а не будућност за катастрофу. 

    Тагови:
    међународни односи, потрошачка култура, светски рат, буре барута, мигрантска криза, књижевност, десничари, председнички избори у САД, изолација, уметност, санкције Русији, 11. септембар 2001, култура, интервју, позориште, слобода, рат, Спутњик интервју, Орбита културе, БИТЕФ, Битеф, Василиј Розанов, Михаил Швиткој, Доналд Трамп, Хилари Клинтон, Владимир Путин, Балкан, Европска унија, Република Српска, Европа, Сирија, САД, Украјина, Србија, Русија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога