Слушајте Sputnik
    Спутњик интервју

    Западна политика: Лепо је то објаснио Орвел

    Спутњик интервју
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 841
    Пратите нас

    Са малима све може, са великима и моћнима није баш тако. Овако директор Института за упоредно право Јован Ћирић објашњава зашто преседани које је Запад правио прво са бившом Југославијом, па онда са Србијом, могу да прођу а да немају озбиљнијих глобалних последица.

    Много је паралела које се намећу између болних искустава Србије и техника које је Запад на њој примењивао и оних које покушава у актуелном хладноратовском сучељавању с Русијом. Зато делује као дежа ви кад коалиција предвођена САД каже да је грешком убила више од 100 сиријских војника, и западни хибридни рат против Русије, и чињеница да се, рецимо у Либији, баш као некад у СРЈ, западна војна дејства називају хуманитарном интервенцијом, док руско војно ангажовање у борби против терориста у Алепу француски председник Франсоа Оланд види као разлог за истрагу за ратни злочин.

    „Лепо је то објаснио Џорџ Орвел. Он је министарство унутрашњих послова називао ’министарство љубави‘. Ви путем језика можете све да преокренете у своју корист. А ако ствари назовемо правим именом, онда је то један, хвала богу, хладни рат између Истока и Запада“, навео је Ћирић гостујући у емисији „Спутњик интервју“.

    Политиколог Александар Павић сматра, с друге стране, да је веома опасно посезање за хуманитарном интервенцијом као изговором за војно ангажовање. „Још је опасније што је после нас (агресије НАТО-а на СРЈ) то коришћено као нека врста увода у кодификовање концепта хуманитарних интервенција на нивоу УН. Чак је 2005. на Генералној скупштини усвојена тзв. доктрина одговорности за пружање заштите. Ако не испуњавате обавезе према свом становништву, онда та великодушна, добромислећа ’међународна заједница‘ има право да интервенише, да штити то становништво уместо вас“, каже он. Павић додаје да је, осим Маркала и Рачка, и Сребреница уграђена у ту доктрину — „а знамо колико је проблематична цела та прича о Сребреници“.

    Политиколог Александар Павић и директор Института за упоредно право Јован Ћирић
    © Sputnik /
    Политиколог Александар Павић и директор Института за упоредно право Јован Ћирић

    Павић истиче да је и хибридни рат, за који је стални представник Русије при НАТО-у Александар Грушко рекао да је почео нападом на Југославију 1999, терминологија за оно што се некад звало тотални рат, а да морамо да будемо свесни да је „свет џунгла и да рат никад не престаје“.

    „На великим силама је да пробају, и оне ће стално пробати. Људи су били у некој заблуди да ће Запад да стане, да се уморио. Не, морате да схватите природу таквих режима. То је нова врста тоталитаризма, она не стаје док није скроз поражена и има више разлога због којих они не могу да стану. Практично, ако изанализирате, агресија непрестано траје. Хладни рат је био нека врста примирја зато што смо имали два релативно једнака блока на светском нивоу. Кад се један урушио, други, који је остао, наставио је да се шири и притиска, и док год је он такав какав је, са таквим центром моћи у Вашингтону, он ће наставити да притиска“, упозорава Павић.

    Он истиче да свака земља, ако хоће и има воље, може и треба да се брани, користећи разна средства.

    „Неки пут то јесте међународно право, које није потпуно обесмишљено. Након лошег искуства са Либијом, која је практично нестала након што је дозвољено да одлука о зони забране лета прође кроз Савет безбедности, у Сирији таква резолуција нема шансе да прође због блокирања Русије и Кине, што значи да су успели да искористе међународно право као оружје“, примећује Павић и додаје да је за Русију отрежњујуће пре свега било искуство Југославије, што су руски званичници више пута истицали.

    На питање да ли је међународно право обесмислио преседан направљен када је агресија НАТО-а на СРЈ предузета без сагласности СБ УН, Јован Ћирић каже да је међународно право „одувек тамо где је и било, заправо нигде“, јер у сфери јавно-правних односа оно фактички не постоји, него постоји само право јачег. 

    „Онај ко је јачи — има право, онај ко је слабији — позван је да слуша“, рекао је Ћирић.

    Према његовом мишљењу, то доказује и закон о Трепчи недавно усвојен у косовском парламенту којим је погажено право својине, неприкосновено и обоготворено на Западу. Додаје, међутим, да је важан моменат то што је Србија у фактичком поседу дела тих рудника. „То је игра покера. Чак и у оно време кад смо били бомбардовани и када није имао ко да нас заштити, и то је било питање неког блефирања“, оцењује он и додаје да је и у међународној политици „све у домену блеферских игара“.

    Кад је реч о преседану једностраног проглашења независности Косова, Ћирић каже да се тако нешто не би дозволило кад је реч о Шкотској или Каталонији и да такви преседани негде могу а другде не могу да прођу. „Не би имао ко са стране да подржи Каталонију. А у Шкотској су сви устали, од краљице до Ендија Марија, да Шкотска остане у Великој Британији“, наводи он.

    Коментаришући недавну изјаву руског амбасадора Александра Чепурина да би за НАТО уместо што уцењује Србију боље било да јој плати штету нанету 1999, Ћирић на питање да ли је наплата штете немогућа мисија каже да подржава то што је Чепурин рекао, али да, нажалост, ми то нисмо у стању да наплатимо.

    „Ми бисмо и дан-данас могли да наплаћујемо штету за хиљаде деце која обољевају од рака, а који је у доброј мери последица бомбардовања осиромашеним уранијумом. Правно гледано, ми бисмо имали пуно право да наплатимо много одштете од оних који су били агресори, али ситуација је таква да, као и многе друге земље у окружењу, морамо да плаћамо стране инвеститоре да дођу овде да инвестирају, морамо да плаћамо да би се неко играо са нама. Таква је реалност“, рекао је Ћирић, напомињући да „није исто ако сте богати и моћни и нећете на исти начин одговарати ни у домаћем ни у међународном праву као они који су мали и сиромашни“.

    Павић се осврнуо и на паралелу између петооктобарске револуције и политичких технологија које су тада примењене у Србији И каснијих револуција у Украјини, Грузији, Арапском пролећу. Објашњавајући где је граница где оправдани протест народа постаје своја супротност и доноси хаос, каже да је црвена линија ако неко преко неко споља или преко неке стране фирме, амбасаде плаћа демонстранте. Дакле, морате имати државу која функционише, али морате и бити спремни да се браните.

    „Кад се све сабере и одузме, ништа се суштински није променило, међународни амбијент је друкчији, медији су јачи, цинизам је већи, атеизам, агресија, оружје јаче, али постоји још увек људски фактор, људска воља која може да надвлада право или да га усмери у свом правцу. У англосаксонским земљама уче вас да право треба да искористите у своје сврхе, колико год можете. Не можемо да се надамо праведном међународном поретку, то никад неће да буде. Можемо да видимо где смо, шта смо, за шта смо способни, да се организујемо. Ако се не организујемо и нисмо спремни да се боримо, онда су нам џаба сва позивања на међународно право и на неку правду које никад неће бити“, закључио је Павић.

     

    Тагови:
    Запад, Орвел, Трепча, политика
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога