Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Спутњик интервју

    Дигитално насиље: Од „кућне“ псовке до најцрњег зла

    Спутњик интервју
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 60
    Пратите нас

    Суштина је у томе да се са децом разговара, да оно што не желе да кажу у јавности не треба да кажу ни на интернету, да не раде другом оно што не би волели сами да доживе на друштвеним мрежама. Морамо да вратимо систем вредности и научимо децу да не постоји насиље које је дозвољено, кажу саговорници Спутњика на тему дигиталног насиља.

    Још се честито нисмо изборили ни са вршњачким физичким насиљем међу младима школског узраста, а у складу са временом у коме живимо већ нас је стигло дигитално насиље. О томе колико је оно узело маха, поготово у школским клупама, шта оно подразумева и како се изборити са тим проблемом, у емисији „Спутњик интервју“ смо разговарали са психологом Биљаном Лајовић из Министарства просвете и стручњаком за дигиталне медије Здравком Јанковићем.

    Било је очекивано да се у ери савремених технологија нека понашања у реалном животу пренесу у тај виртуелни свет, каже Лајовићева и објашњава да је дигитално насиље када се коришћењем савремених дигиталних технологија — интернета, друштвених мрежа, мобилних телефона — друге особе узнемиравају, понижавају, повређују, наноси им се било каква врста штете.

    Она каже да има већ неколико година како су родитељи почели да препознају да је реч о дигиталном насиљу над њиховом децом и да се обраћају Министарству просвете за помоћ. Родитељи су се, каже, јављали забринути реакцијама деце која су почела да се повлаче у себе, одбијала да комуницирају са другом децом. Тако су почела да се отварају питања. Као и свака нова појава, изазвала је неверицу, као нешто тренутно што ће проћи, док није добило димензије да дете пати, напомиње Лајовићева.

    Стручњак за дигиталне медије Јанковић, који је родитељ три „основца“ од 10 до 13 година старости, преносећи сопствено искуство каже да је суштина у томе да се са децом разговара.

    Ми смо им објаснили да оно што не желе да кажу у јавности не треба да кажу ни на интернету, да је то потпуно исто као да разговарате са човеком, каже он.

    „Ако не разговарате са непознатим људима на улици, што смо их научили, то немојте да радите ни на друштвеним мрежама. И они ни немају пријатеље на мрежама које не познају уживо. То је нешто на чему смо инсистирали“, објаснио је Јанковић.

    Он је на примеру из одељења његовог „седмака“ објаснио како функционише вршњачко насиље преко интернета. У питању је била директна крађа идентитета, пошто су двојица ученика креирала лажни налог за трећег ученика из њиховог разреда са кога су онда „прозивани“ старији „осмаци“ и тако су дечаку „наместили“ проблем. Да ствар буде гора, цела операција је креирана на часу информатике, што је отворило и многа питања за образовну институцију, између осталог и о томе како приступити часовима информатике који су изборни предмет. Добро је, каже, што је о свему томе било речи на родитељском састанку.

    Лајовићева се сложила да је питање поверења родитеља и деце кључно.

    Креће се од нечега што ће неко рећи да су можда ситнице, од изговорене псовке, ружне речи у кући, чему се не придаје значај. Напротив, то је јако битно, основно је да се крене од система вредности. Морамо да покажемо и да децу научимо да не постоји насиље које је дозвољено“, каже она.

    Кад причате са децом они не схватају шта су урадили качећи на пример слику која може некога да повреди. Треба радити на развијању саосећања са другима, да не чинимо другима оно што не бисмо волели да буде учињено нама, и то је та јасна линија када ћемо препознати да нешто није добро, објашњава Лајовићева.

    Она је родитељима поручила да је суштина да детету пренесу шта су основне вредности и да преузму одговорност за своју породицу.

    Јанковић сматра да упркос неспорној улози породице мора да се узме у обзир и општи конзумеризам који је завладао у друштву када су у друштвеној хијерархији људи који имају више новца постављени као вреднији од оних који имају више знања. Штавише, поседовање доброг телефона је мера прихватања детета у оквиру заједнице у којој се налази. Ако узмете у обзир да поруке са свих медија величају тај вид размишљања, онда је улога породице да се томе одупре прилично озбиљна и тешко изводљива, сматра он.

    Лајовићева је додала да је потребно направити добру везу између породице и школе и где породица закаже да школа то делимично компензује. Та прича о васпитању мора поново да постане централна, изричита је она, истичући да школе и одељења у којима постоји колективни дух, заједништво, показују добар резултат у смањењу сваке врсте насиља.

    Министарство просвете је, каже Лајовић, радило неколико истраживања чији су резултати то потврдили. Говорећи о последицама дигиталног насиља, Лајовићева, која је психолог, прво је указала на оне фаталне, страшне исходе када су деца која нису могла да издрже притиске одлучила да прекину живот. Објаснила је да се деца која трпе насиље повлаче у себе, попусте са успехом у школи, не желе да се друже са другом децом, занемарују себе, губе интересовања или превише времена проводе на друштвеним мрежама.

    Она је посаветовала родитеље да када примете да се нешто дешава са дететом што одскаче од уобичајеног понашања, треба посебно да обрате пажњу, да посматрају дете, да га послушају, разговарају с њим. Дете није криво што му се то дешава и јако је важно да родитељ не наступи са ставом — шта си ти радио док су они теби тако… Треба да буде отворен за дете, да га чује, и онда да се заједно договоре шта треба да ураде. Ако родитељ сам не може да реши проблем, школе имају стручну службу, психологе, педагоге којима може да се обрати за помоћ, додала је Лајовићева.

    Она је указала на велико истраживање Министарства просвете које је рађено заједно са Институтом за психологију и Уницефом, које је обухватило више од 3.500 деце, 2.000 наставника, 1.500 родитеља, захваљујући коме је снимљена ситуација.

    „На основу тога било је јасно које кораке треба да предузмемо па је организовано низ обука. Радили смо и са наставницима, родитељима, са децом, организоване су бројне трибине у сарадњи са одељењем за високотехнолошки криминал МУП-а које има драматична искуства“, каже Лајовићева, напомињући да је направљен и приручник „Дигитално насиље, превенција и реаговање“, који може да буде од помоћи свима и доступан на сајту Министарства просвете.

    Слично:

    Шта теже пада првацима — школа или родитељи?
    Студенти за истину: Насиље се не сме крити
    Велика већина адолесцената одобрава насиље
    Кампања „Зауставимо дигитално насиље“: Учинимо интернет сигурнијим за децу
    Тагови:
    Министарство просвете, дигитално насиље, интернет, ђаци, мобилни телефон, информационе технологије, школа, друштвене мреже, Здравко Јанковић, Биљана Лајовић, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога