Београд+ 1°C
Ниш+ 2°C
Слушајте Sputnik
    Спутњик интервју

    Србија ће „припасти“ пола Русији, пола НАТО-у (видео)

    Спутњик интервју
    Преузмите краћи линк
    Тања Трикић
    53317

    Када је након Титовог балансирања на Балкану све „отишло дођавола“, а Југославија као велики историјски експеримент није успела да преживи промену до које је дошло у свету после уједињења Немачке, направљене су „банана државице“ у којима данас живимо и ту се сада води борба око утицаја, каже Љубиша Ристић, наш познати позоришни режисер.

    Ристић је, гостујући у емисији „Спутњик интервју“, говорио о значају Дана победе над фашизмом, присећајући се својих родитеља који су били борци Македонско-косовске пролетерске бригаде, али и изнео своје виђење геополитичке ситуације у свету и региону.

    — Мислим да је сва та напетост између великих сила лажна слика и да се обнавља прадавни договор о томе да је овде на Балкану зона утицаја 50-50. Вероватно нас очекује стабилан период у којем ће доћи до споразума да овде нико не може да превлада.

    Коме ће припасти Србија?

    — Србија је ту једина стратешки битна, због моравско-вардарске долине, због Дунава. Ту не могу да се одрекну утицаја ни западни војни савез, ни Русија. Ја мислим да ће ту доћи до договора да се ту обнови однос који је некада био балансиран, 50-50…

    Што и јесте наша политика…

    — И ако није, постаће, јер другог излаза нема. Није решење да се овде води рат зато што је неко пришао једној страни. А све ово што видимо као заоштравање — неко хушка Албанце, неко прави проблеме у Македонији, неко помаже турбуленције у Србији, неко хоће трвења у БиХ, у Хрватској падају владе сваког понедељка — то је све нека врста позиционирања пред велике преговоре до којих мора доћи, великог договора. А ми морамо да будемо стрпљиви и да водимо рачуна о традицији трезвеног промишљања своје светско-историјске позиције, свог опредељења за праву страну унутар светских сукоба, борбе за правду, за народе, за обичне људе. То је оно чему нас учи 9. мај. То је вероватно најсветлији тренутак човечанства у последњих 100-200 година у којем се свет ујединио против једног великог зла.

    Истраживање РТ је показало да половина анкетираних у Европи сматра да су највећи допринос победи дале САД, а тек 15 одсто верује да је и Совјетски Савез ту одиграо неку улогу. Је ли то она прича о редову Рајану?

    — Јесте, јер то Холивуд промовише. То је култура у којој сви раде оно што треба за своју земљу. Са друге стране видимо да је први пут после четрдесетих година у интересу свих да се створи једна велика светска коалиција која ће да савлада зла која су се у свету појавила. А та коалиција је једина могућа. То је и Кина, и Русија, и Индија, и Америка, и Европа, да савлада глад у свету, еколошке проблеме…

    Тероризам…

    — Тероризам је најмањи од тих проблема, зато што је тероризам углавном организован од стране великих. Он се не појављује спонтано. Нема више спонтаних ствари у данашњем свету: нема ни спонтаних омладинских побуна, ни спонтаног тероризама, све је мање-више под контролом моћних држава, њихових организација, служби. Свет је данас веома контролисан, али се развија неконтролисано. Имаће овај свет и седам-осам милијарди људи које треба нахранити и обући, створити им услове за живот. Немогуће је тако огромно богатство на једној страни и тако огромно сиромаштво на другој. То су озбиљни проблеми, који неће моћи да буду решени, ако се све ове велике државе не удруже као што су се удружиле против нацизма. Мислим да светом ипак полако превладава разум и да ће доћи до велике и озбиљне сарадње великих и озбиљних држава — рећи ћу једну јеретичку ствар — на корист малих држава. Веома је корисно да се велики споразумеју и да не бирају свој простор сукоба на територијама малих земаља које су на погрешном месту, на важном геостратешком месту као што су Србија, Либан, Сирија, кавкаске државе.

    Очекујете неку нову Јалту?

    — Не очекујем. Али сматрам да је прошао период у којем су се САД руководиле концептом обуздавања Русије. Свет у којем постоје хидрогенске, атомске бомбе је опасан свет. А политика у којој су велике силе сарађивале у производњи атмосфере страха је ипак донела 50 година каквог-таквог светског мира у којем је било много локалних ратова. Али постоји једна константа у свему томе — свет је имао високо развијени север и један енормно неразвијени југ, који се током деценија одједном ослонио на ноге, постао економски моћан. И сад имате земље које су биле неразвијене, као што су Кина, Индија, Русија, и са друге стране САД и Европу које морају да схвате оно што је Кина схватила још у време Денг Сјаопинга: да је прва ствар зауставити све сукобе са суседима, зауставити сву непотребну потрошњу на рат и на сукобе, учврстити мир на границама да би се могли несметано развијати. А ко то није урадио? Ко је закаснио, ко се ослонио на силу и мишиће? Па САД. Они заостају 15 година у реформи свог друштва и своје светско-историјске позиције. Део њиховог естаблишмента је схватио да заостаје и да морају да хватају корак са светским силама које су спровеле своје реформе. Оно што ми сад посматрамо јесу припреме САД да изведу реформу свог друштва како би могли да сарађују са силама као што су Русија, Кина, Индија.

    Хоће ли у оквиру балансирања 50-50 на Балкану остати исте границе?

    — О каквим границама говоримо? Ми имамо проблем на Балкану у бившој Југославији што имамо НАТО са обе стране свих тих граница: у Македонији, па у Србији на Косову, у Словенији, Хрватској, БиХ, па ево сад ћемо имати у Црној Гори. То је за НАТО јединствена оперативна зона. Сада се поставља питање шта је са оних других 50 одсто, да ли је у Нишу војна база или није. Ту се нека равнотежа успоставља и успоставиће се и оно што смо гледали на паради у Москви је упозорење да се озбиљно мисли о својим интересима, као и оно што смо видели на малој паради у Никинцима. Данас у овој разбијеној Југославији које је састављена од смешних коцкица које чине регион, важно је да се отклоне напетости, да се отклоне разлози за постојање страних трупа и да се тај регион врати периоду у којем је Југославија била своја на своме. Да ли ће то бити у оквиру ЕУ, ја лично сумњам, али сигурно да код нас све зависи од озбиљног, паметног, балансираног договора између две основне велике силе — Русије и САД, у чему Европа баш нема много гласа, а Кина такође тражи свој глас и своје место, јер има своје стратешке, нарочито економске интересе у нашем региону.

     

    Тагови:
    Исток, Запад, Спутњик интервју, Србија, Љубиша Ристић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога