Београд+ 21°C
Ниш+ 18°C
Слушајте Sputnik
    Момир Булатовић

    Враћам се да се борим против нових фашиста из НАТО-а (видео)

    © Sputnik/ Александар Милачић
    Спутњик интервју
    Преузмите краћи линк
    Предраг Васиљевић
    4861014240

    Када сам на Дан победе против фашизма био у Москви, обећао сам себи да ћу, кад се вратим у Црну Гору, да се придружим политичким снагама и покретима који ће се мирним и демократским средствима борити против срамне одлуке о уласку Црне Горе у НАТО. Јер, баш НАТО је војни савез који представља савремени вид фашизма.

    Ово је у разговору за Спутњик поручио Момир Булатовић, бивши председник Црне Горе и некадашњи премијер СР Југославије, који се 9. маја придружио паради Бесмртног пука на Дан победе против фашизма, што се симболично временски поклопило са одлуком Црне Горе о уласку у НАТО.

    Јесу ли и ово логична исходишта политичког деловања Мила Ђукановића и вас као некадашњих политичких савезника — он у западну алијансу, а ви у Русију?

    — Могуће је да постоји нека коинциденција. Лично, не бих то упоређивао зато што је Бесмртни пук универзална, глобална, вечита вредност, а улазак Црне Горе у НАТО је текућа, пролазна, људска глупост. Признајем да сам и у Москви осећао дубоку тугу што припадам држави која је на преваран начин и против воље свог народа ушла у НАТО. Претходница НАТО трупа и њихове логике налазила се у Вермархту, па чак и у оном Наполеоновом сулудом походу на Русију. Црној Гори ту није место.

    А где је Црној Гори место, ако не тамо где сама одабере?

    — Одлука о уласку у НАТО нема апсолутно никакав легитимитет јер је није подржао народ. Црна Гора не припада источном свету, већ антифашистичком блоку на чијем челу је била и остала Русија. Све друго су пролазне појаве. Неко је добро описао, био је 12. јул кад је основана независна Црна Гора, квинслишка творевина под патронатом Италије, али се после десио 13. јул и свенародни устанак. Нажалост, неће само један дан после одлуке о уласку Црне Горе доћи и до њеног изласка, али сам сигуран — доћи ће и тај тренутак. Немам дилему.

    Колико ће воде протећи Морачом док не дође тај дан и док се не промени историјска одлука која засад има легитимитет Скупштине Црне Горе, а кажете, не и народа?

    — Сав физички, умни и интелектуални напор уложићу да та одлука о уласку у НАТО заврши на ђубришту историје, где јој је и место. Против НАТО-а не жалим ниједан труд јер сам сигуран да је то у корист садашњих и будућих генерација. НАТО није ни добио ни изгубио уласком Црне Горе, а Црна Гора је изгубила много својих духовних, културних и историјских вредности. У суштини, није ово борба против НАТО-а, него за Црну Гору и њене вредности.

    Значи ли то да се враћате активније и у дневну, страначку политику? Прво мора да се обори власт да би се оборила и одлука о НАТО-у.

     Момир Булатовић
    © Sputnik/ Александар Милачић
    Момир Булатовић у студију Спутњика

    — Постоје нека питања која су изнад странчарења. Толико сам дуго био у дневној политици Црне Горе да мислим да сам досадио и богу и народу. Али, дужан сам да изнесем свој став, да подржим оне политичке покрете којих има јако много у Црној Гори и који су све снажнији. Нема потребе да се неко из политичке пензије враћа и да навраћа воду на своју воденицу. Политиком се баве сујетни људи, а ја сам своју сујету давно, давно проживео.

    Баш сте ви, као премијер СРЈ, на пролеће 1999. прогласили ратно стање кад је Југославију напао НАТО? Јесу ли и ту лични мотиви ваше нове борбе?

    — Немам више никакву врсту политичке амбиције, али имам обавезу према сенама људи који су погинули 1999. године, јер сам и сâм тада имао у Југославији неку врсту команде. Морам и последњим снагама да се борим да докажем да њихова жртва није била узалудна и да се морало и исплатило борити против напада тих убица.

    Баш сад се „повампирио и Вилијам Вокер, режисер случаја „Рачак, после ког смо бомбардовани, а сада има нови пројекат — Албанија до предграђа Ниша…

    — Вокер је обичан мали чиновник. Пион који је требало да одигра једну игру. Напад НАТО-а није се десио јер је Вокер видео „масакр у Рачку“. А после смо видели да масакра и није било. Такве војне акције НАТО припрема месецима и годинама, а после се нађе само један пион који треба нешто да изговори да би интервенција почела. Овај „повратак“ Вокера, Олбрајтове и осталих личи на фарсу. Однос снага у свету је другачији, промењене су околности и на Балкану, и мислим да је немогућ неки нови сукоб. Посебно не верујем да репрезент тога може да буде неки Вокер, ислужени шпијун ЦИА који није знао да одигра ни једну малу улогу додељену 1999. Ухватили смо га одмах у лажи, и није чак могао ни да побегне са Косова и Метохије пре бомбардовања, него смо му ми помогли са нашим специјалним снагама. Оставио је чак на КиМ и своја возила која смо употребили за одбрану земље.

    Дакле, искључујете могућност новог балканског рата?

    — Молим се богу да не буде рата. Рационалном анализом уверен сам да је рат немогућ. Не постоје унутрашње гориво нити погонска средства за то. Нема силе која може да га наметне, као што нам је Америка 1991. наметнула рат са циљем да покаже неспособност Европе да одржи мир у својој кући. Дејтонски споразум из 1995. идентичан је плану португалског дипломате Кутиљера из 1992. који је прихваћен у Босни, па на захтев Америке одбачен. Циљ је био да САД кажу Европи — ви сте неспособни, довешћемо све код нас у Дејтон и постићи ћемо мир.

    Зар се утицај ЕУ не поклапа са политиком САД?

    — Нажалост, живимо и диктат ЕУ. Па ми смо Европа. Русија је много више Европа него Америка. Па зар после свих ових година људи не виде да САД не желе стабилност у Европи? Кад срушите мостове на Дунаву, који је највећи европски пловни пут, какве то има везе са шиканирањем Албанаца на Косову. САД не желе мир и стабилност у Европи, већ контролисани хаос где су они главни. Али, истовремено се тај балон њиховог утицаја дебело и знатно издувао. Зато очекујем да ће утицај Русије бити све већи на Балкану, и то не да ће навијати за једну или другу страну. Кад је јака и стабилна Русија, онда је миран и Балкан. То нас учи и историја.

    Ипак, Црна Гора се јасно определила. Како би Србија требало да се постави у турбулентним временима, окружена НАТО-ом, док јој се, после сецесије Косова, јавно прети даљем комадањем државе?

    — Црна Гора се није определила, него се дефинитивно изгубила. Њена одлука не проистиче из рационалног и трезвеног разлога и нема демократски капацитет. Годинама проучавам шта ради НАТО и пратим економске последице. То је скаламерија лажи. Они хоће милитантну организацију да представе као хуманитарну установу или као дечји вртић. НАТО је изгубио рок трајања и хоће да пређе у политичку организацију, а знам много људи који су радили у централи НАТО-а, попут Вилија Вимера, и који отворено говоре да то није средство за ширење мира и демократије. Кад су видели како функционише тај систем, дигли су руке. Многи мислећи људи шаљу вапијући савет и Србији — не улазите у ЕУ и НАТО. Властодршци Црне Горе тај вапај нису чули. НАТО није ништа од онога што се прича, није ни водио ни победио ниједан рат. Не може у омер и склад да стави оно што им је ратна реторика и, са друге стране, реални потенцијал који губи. На Србији је да „сачува живце“, буде стрпљива, реално сагледа ситуацију и држи се онога — „у се и у своје кљусе“.

    Како оцењујете други западни спин — да је дошло време за промене граница на Балкану? Колико су ти „пробни балони реални и може ли Србија у некој прекомпозицији да истакне право на уједињење са РС?

    — Србија сада има реалну, стабилну и одмерену спољнополитичку позицију. Рекла је да неће да жури у том правцу кад је у питању РС. Овај избалансиран приступ користан је и за Српску. Што се тиче тих „пробних балона“, сматрам да Европа хоће да измести своје унутрашње проблеме јер не жели да се прича да у Унији влада хаос. Онда се неко сетио да измести тај хаос према „дивљим балканским племенима“. Београд треба да настави стабилну, солидну и одмерену политику, да развија односе са Русијом и Кином, настави пут ка ЕУ, шта год то значило. И ја се питам како је путовати у кућу у којој влада хаос, али у реду — дајмо и томе шансу. Свакако, полако испливава суштина — да је Србија најјача регионална сила. Ако буде мудрости, балкански проблеми решиће се између Албанаца и Срба на паметан начин. Све глупости смо потрошили, очекујем да извадимо арсенал мудрости.

    Подмеће ли нам неко „кукавичје јаје кад се лансира прича о „новој промени граница, а Запад овде покушава да промени само границе Србије?

    — Тако је, увек нам се подмеће неко кукавичје јаје. Питао сам и деведесетих искусне политичаре, шта нам Америка својом политиком поручује. Ђилас и остали су нам говорили да су и њима после Другог рата подметали.

    Брине ли се Београд довољно о Србима у Црној Гори?

    — Нажалост, волео бих да Србија јаче штити права сународника, али је сада овако вероватно да се не би кварили билатерални односи држава. Бити Србин у Црној Гори најнепопуларније је стање и занимање. Не прихватам да су Срби национална мањина. У Црној Гори сада неко говори да је сто посто Црногорац, ако није, онда има црногорско име, а српско презиме. Бежи се од Петра Првога Петровића Његоша и Светог Петра Цетињског. Беже од историје, па упадају у сопствену негацију. Матија Бећковић је лепо рекао: Црногорке су једине жене које рађају децу две нације.

    Верујете ли интимно да ће Србија и Црна Гора поново некад бити у заједничкој држави?

    — Ја и сад осећам да је то тако. Граница ми је неприродна. Званично, тешко је да се у кратком року све врати на своје. Разбијена чаша тешко се саставља. Себе убеђујем да смо у једној држави и да практично све треба да функционише као што сада функционишу Србија и РС.

    До краја сте остали пријатељ Слободана Милошевића, а били сте с њим и пред смрт. Која је његова највећа историјска грешка?

    — То што се родио у погрешно време, на погрешном месту. У политици и историји неки људи су миљеници времена. Мислим да су то сада и Александар Вучић и Владимир Путин. Шта год да ураде политички се некако сложи баш са оним што ће и људи да прихвате. Милошевић је искрено волео свој народ. Сто пута ми је рекао: „Био бих највећи у очима Запада и њихов миљеник да сам рекао — ја сам председник Србије и не интересује ме положај Срба ван Србије“. Да је скрштених руку гледао погром над нашим народом. Народ у БиХ и Хрватској борио се за своју слободу, и ми често нисмо могли да их натерамо ни на мировне споразуме. Наше је било да им помогнемо, и то смо радили. Сад је друго време, ми као председници никад нисмо добили позив на Олимпијске игре, а данас иду и на Вимблдон. Е, то значи бити председник (смех).

    После 2000. очекивали смо економски бум, отварање, партнерство са Западом, помирење са Албанцима, а доживели смо одвајање Црне Горе, отцепљење Косова, пљачкашке приватизације, а прети нам се и „Великом Албанијом… Можемо ли ми било како да утичемо на процесе који се, изгледа, одвијају исто, ко го да је на власти?

    — Убеђен сам да можемо. Али, после Петог октобра поверење су добили они чији је програм био више него шарена лажа. Причало се, ухапсите и изручите Милошевића и стићи ће милијарде инвестиција. Сада се види превара. Али, што би рекао Јустејн Гордер, комплетно сазнање о неком догађају добијемо тек кад више немамо оперативну вредност да нешто променимо. Али имамо могућност да нешто трасирамо за будућност.

    Како вам делује економски развој Србије у калупима и матрицама ММФ-а и међународних финансијских институција? Има ли алтернативе?

    — Ко следи инструкције ММФ-а, не може на зелену грану. Хвалим политику Владе Србије на спољном плану, али сматрам да је неодговорна и непромишљена на унутрашњем и економском плану. Владају флоскуле агенција за рејтинг, статистичке оцене, похвале ММФ-а. А много су важнији конкретни и реални проблеми грађана. Важније је да се реше Сартид и Бор него да вас похвали ММФ. Кога они похвале, може да рачуна на економску пропаст. Као Грчка.

    Али, чини се да се све више повезујемо економски са Русијом и Кином. Премијер Вучић је управо стигао из Пекинга, најављују се нови пројекти. Да ли се довољно операционализују ти договори да би се преточили у реалан живот?

    — Споро, а надам се да хоће. Виртуелна неолиберална економија показује степен напретка кроз дување банкарских рачуна или кроз БДП. Наспрам тога је реална економија коју гурају Русија и Кина. Проблем је што Србија не може да испуни услове, руско тржиште јесте велико али није дивље и неуређено. Србија би морала да помогне привреди и пољопривреди да испуни стандарде теже од оних које има ЕУ, да обједини потенцијале да изађе на то тржиште. А веће нам тржиште од руског и не треба.

    Мејнстрим економисти би вам реплицирали да највише извозимо у ЕУ и да од тога не сме да се одустане. А да ли се споро развијамо баш зато што смо везани за ЕУ?

    — Мејнстрим економисти плаћени су да бране такву позицију. Матрица је — прода се предузеће западној компанији, па она извози својој земљи и убира профит. То није довољно за развој. Купе Немци фабрику, а онда кажемо, извеземо у Немачку за милијарду евра. Па то је немачко од почетка до краја. Морамо више да користимо наше потенцијале. Пример је Кина, која је задржала државну индустрију, гринфилд инвестиције стимулисала и направила економски бум. Избила је на светско прво место економије. А чаробна формула је да сви грађани Кине треба да имају људска права, али да је највеће право да нико није гладан. Прво то.

    Осим на економском плану, ЕУ нас кочи и у политичким и практичним односима са Русијом, што видимо на примеру Хуманитарног центра у Нишу који још не добија дипломатски статус. Треба ли Београд руским хуманитарцима да додели оно што им припада?

    — Разуме се. Кад направите заједнички центар, обавеза је да се страним држављанима додели и одговарајући статус. Непристојно је да се са Запада мешају у то, а велики минус дајем Влади Србије која Српско-руском центру још није дала статус који заслужује. Јер они заслужују и много више.

    Како гледате на односе Америке, Русије, Кине, Турске… Иде ли свет ка мирној прерасподели моћи или великим сукобима?

    — Централно питање угледних америчких економиста и политичара било је какав ће бити пад Америке са светског трона. Да ли ће то бити меко приземљење или слободан пад. Надао сам се да ће после Трампове победе уследити меко приземљење и споразумно уступање моћи, али сад, после америчких ракета у Сирији и притисака унутар САД, бојим се да станару Беле куће припремају слободан пад. Не сумњам да пад Америке следи и да смена моћи мора да се изврши. То је почело и сада у Пекингу, када је показано да пројекти попут „Пута свиле“ одређују будућност планете, а не глупирање Американаца са бомбардовањем народа по свету.

    Да се вратимо на повод — како вам је било у Москви на паради Бесмртног пука?

    — Оно што је мене испунило осећајем задовољства јесте ретка прилика да човек учествује у једној таквој величанственој манифестацији. Кад долазите из мале државе, која има 600 хиљада становника, а учествујете на манифестацији на којој има скоро милион људи. Снажан је утисак кад видите да сви ти људи имају два основна карактера који их спајају, а то су осећај захвалности и осећај поноса.

    Понели сте у Русију и фотографију оца…

    — Парада бесмртних је прилика да понесете слике својих предака који су учествовали у борби против фашизма. Сви се поздрављају, честитају празник и захваљују — за слободу и за живот — ветеранима којих је, нажалост, све мање међу живима. Част је бити међу онима које повезује понос, који припадају једном великом народу и следе једну огромну идеју. Имао сам ту прилику да понесем слику свог оца, који је са 16 година отишао у партизане. Тако да сам умирио своју душу, донео сену оца у Москву и рекао шта ми је на души о уласку Црне Горе у НАТО.

    За крај, зашто вас нема чешће у српским медијима?

    — То долази у таласима и маховима. Очигледно је да дође неко време када некад неко пожели да чује мишљење старијег и искуснијег политичара из оне „далеке“ наше прошлости. Прошлости која је, нажалост, још жива. Чини ми се да је понекад живља него што је и онда била.

    Facebook

    Пратите нас на Фејсбуку и сазнајте све најважније вести. Поделите са пријатељима оно што други прећуткују!

    Тагови:
    Спутњик интервју, Момир Булатовић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога