Слушајте Sputnik
    Заставе САД, Русије и Финске испред Председничке палате у Хелсинкију

    На нишану Лазанског: Будућност почела у Хелсинкију... (видео)

    © REUTERS / Leonhard Foeger
    Спутњик интервју
    Преузмите краћи линк
    Пише
    1501
    Пратите нас

    Може ли се напокон рећи: пажња, „хладни нуклеарни рат“ између Русије и Америке је завршен? Или ће после великог самита у Хелсинкију партнери-ривали и даље остати сумњичави? Доналд Трамп и Владимир Путин учинили су у Хелсинкију тек нови корак ка свету без нуклеарног оружја. И то треба поздравити.

    Амерички председник полако испуњава своја предизборна обећања, али је и даље под страшном баражном ватром домаћих критичара, док Владимир Путин ужива и дивидендама сјајно организованог светског првенства у фудбалу. Самит у Хелсинкију био је за Путина важан, јер, на неки начин, даје наде да ће онемогућити трку у нуклеарним арсеналима, па ће и руска привреда лакше ће да дише.

    Дакле, у Хелсинкију су се договорили да обе стране остану на нивоу од по 1.550 нуклеарних бојевих глава распоређених на по 700 носача тих глава. 

    Структуру нуклеарне тријаде, а тријаду чине атомске подморнице са интерконтиненталним ракетама, интерконтинентални пројектили у копненим силосима и стратешки бомбардери са атомским бомбама, значи структуру распореда бојевих нуклеарних глава по елементима нуклеарне тријаде одредиће Русија и САД у зависности од својих планова. Вероватно ће Русија више атомских бојевих глава сместити на ракете базиране у копненим силосима, јер су Руси ту „јачи“ од Американаца, док ће САД више бојевих нуклеарних глава ставити на ракете лоциране на нуклеарним подморницама класе „Охајо“. Како Руси развијају нову класу нуклеарних подморница са интерконтиненталним пројектилима то ће и они временом неке бојеве главе пребацити са копнених система и стратешких бомбардера на нуклеарне подморнице. Заправо, у атомској тријади и Руси и Американци ће с временом све више стратешких бомбардера повлачити из употребе и њихову улогу ће преузимати стратешке подморнице.

    У Хелсинкију се разговарало и о начину на који америчке и руске нуклеарне способности утичу на технички дефинисану равнотежу, али о војном значају нуклеарног планирања ништа није речено. У првом су плану били прости показатељи величине америчких и руских нуклеарних снага, али су дискретно заобиђени војни принципи и једних и других. Заправо, и једни и други су остали при ранијим ставовима. Америка већ неко време крши стари уговор и обавезу да неће производити нове нуклеарне главе, као и најаву да неће прва користити нуклеарно оружје против држава које то оружје немају, да неће на напад хемијским или биолошким оружјем одмах одговорити употребом својег нуклеарног арсенала, што је била прокламована доктрина председника Буша старијег у рату против Ирака 1991. и Буша млађег у рату против Ирака 2003.

    Но, Америка се није одрекла нуклеарног оружја као средства одвраћања и „атомског кишобрана“, како за себе тако и за своје савезнике. Истовремено, Вашингтон не одустаје од даље изградње антиракетног штита у Европи, у Румунији и у Пољској, док се као претње нуклеарној безбедности света сада директно спомињу Северна Кореја и Иран. Употреба америчког атомског оружја против тих држава, које не поштују међународне одредбе о забрани производње атомског оружја, остаје у сфери нагађања и спекулација.

    Председник Трамп већ је на мети оштрих критика америчких „јастребова“ да је превише попустио, и да је ишао на маркетиншки и пацифистички потез у циљу поправке рејтинга. Но, када се мало боље погледа, амерички „уступци“ и нису неки конкретни војни уступци. Нове бојеве главе ни не треба производити ако се постојеће могу ремонтовати, тренутно не постоји земља из тзв. „отпадничког табора“, која би хемијским и биолошким оружјем могла да угрози САД, а да би Америка онда одговорила употребом свог атомског оружја.

    Русија је самитом у Хелсинкију донекле релаксирала односе са САД и у контексту укупних односа са ЕУ. На војном плану Русија је себи оставила могућност да на сваки нови амерички борбени стратешки систем одговори својим системом. Посебно уколико процени да амерички антиракетни штит у Европи витално угрожава безбедност Русије, односно ако тај „штит“ обезвређује руски офанзивни ракетни потенцијал. Заправо, руски нуклеарни арсенал за узвратни удар. 

    Будући и нови уговор о стратешкој нуклеарној равнотежи биће изузетно компликован текст, требало би да обухвата структуру нуклеарних снага обе стране до најситнијих детаља, велика пажња мораће да буде поклоњена плановима за надзор и контролу споразума, посебно у процесу редукције броја бојевих атомских глава. Ту је и проблем међусобног поверења, али и проблем што војни циљеви и захтеви Русије и САД нису симетрични. Русија има дуге и осетљиве границе које мора да чува, САД немају тај проблем. САД су у суштини поморска сила и држе контролу свих мора и океана, Руси немају тај проблем.

    Хелсинки је, дакле, био једна добра међустаница на путу до будућег великог свеобухватног договора о потпуној елиминацији нуклеарног оружја. Хелсинки је био добар увод за предстојећи велики састанак у Вашингтону посвећен управо том циљу. Да ли је, дакле, будућност ипак почела у Хелсинкију?

     

    Тагови:
    На нишану Лазанског
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога