Слушајте Sputnik
    Спутњик интервју
    Преузмите краћи линк
    Пише
    66152
    Пратите нас

    Обележавање годишњице Блајбурга је све, само не комеморација, каже историчар Милан Гулић. То је слављење НДХ и жал што те државе и те војске, која је била последњи савезник нацистичке Немачке у Европи, више нема.

    Недељу дана по капитулацији Немачке, 15. маја 1945. у корушкој варошици Блајбург у Аустрији, у дворцу грофа Турна, догодио се последњи чин југословенске ратне драме у 2. светском рату. На том месту, представницима Југословенске армије, предали су се остаци усташких оружаних снага.

    Од овог догађаја, али и од онога што је уследило, у круговима усташке емиграције настао је мит о мучеништву заробљених усташа који су (невини) убијени без суда, целом догађају дајући бласфемично име „Крижни пут“. Још пре распада Југославије, хрватско сепаратистичко руководство почело је да експлоатише овај мит, да би у независној Хрватској, Сабор постао покровитељ обележавања годишњице Блајбурга.

    Крај нацистичке НДХ у Блајбургу

    Обележавање годишњице Блајбурга увек је праћено истицањем усташких симбола и, према речима историчара Милана Гулића, не представља комеморацију, већ изражавање подршке усташком покрету и носталгије за НДХ.

    „Блајбург је добио митски статус јер је он завршна тачка постојања НДХ, завршни чин њене оружане силе, ма како она изгледала. Управо због тога Блајбург добија митски статус. То је тренутак када НДХ нестаје и у траговима. Највећи део људи који данас има тако снажан сентимент према догађајима у Блајбургу, да будемо искрени, то има због жала за Хрватском из времена 2. светског рата, не због емпатије према жртвама, како се најчешће представља“, каже он.

    Централни помен у Сарајеву

    Ове године, обележавање Блајбурга одржава се на три места – два мања скупа у Хрватској и самом Блајбургу, док ће централно обележавање бити одржано, под патронатом католичке цркве у Сарајеву. Мису ће држати надбискуп врхбосански, кардинал Винко Пуљић. Католичка црква је, поред хрватског Сабора и организације „Почасни блајбуршки вод“, увек подржавала и активно учествовала у организацији обележавања Блајбурга.

    „Не видим шта то треба, ни Сарајеву као граду, нити Босни и Херцеговини као држави. Зашто Сарајеву? Па зато што су у том граду усташке власти темељно требиле српско и јеврејско становништво. Мислим да НДХ ни једном делу БиХ није донела ништа добро. Тако да заиста не видим разлог да власти БиХ дозволе тако нешто. Због чега то ради један католички кардинал? Мислим да је то исто тако јасно, јер тесна веза између дела католичког клера и усташа постоји још одавно и то не у смислу где једна конфесија прихвата поредак који се успоставља, већ се тој држави радује“, наглашава Гулић.

    Кардинал Пуљић достојан је наследник врхбосанског надбискупа из времена 2. светског рата, Ивана Шарића, који не само да је подржава усташки режим и прогон и покоље Срба и Јевреја, већ и писао песме у чест Анте Павелића.

    „Ако је неко био жртва, онда је то био српски народ Босанске крајине, Херцеговине… У том смислу, ако је негде овакав догађај гурање прста у око, онда је то на територији БиХ. Чини ми се да би тако нешто требало спречити механизмима које држава има у својим рукама“, категоричан је Гулић.

    Обележавање Блајбурга у Сарајеву свакако ће имати дестабилизујући ефекат на односе унутар БиХ, додаје наш саговорник.

    Слављење усташког режима

    Шта се заиста догодило у том, последњем чину југословенске ратне драме у мају 1945? Пошто се, почетком маја, усташко вођство повукло из Загреба у Аустрију, за њима се креће и војска. Међутим, брзим напредовањем Југословенска армија затвара југословенско-аустријску границу и већи део Хрватских оружаних снага не може да се пробије. Воде се жестоке борбе око Дравограда и Словенградеца. Усташко-домобранске трупе, уз високе жртве успевају да се пробију до Блајбурга, где, на крају, полажу оружје.

    Усташе желе да се предају Британцима. Они их, међутим, изручују Југословенској армији.

    „Коначна одлука била је да се та војска (усташе и домобрани) изручи Југословенској армији, јер се ради о несумњиво квислиншкој формацији. Ради се о оружаној формацији иза које су остали бескрајни ратни злочини; у крајњем случају, ради се о последњем Хитлеровом савезнику у Европи и ради се о војсци која ратује против једне савезничке армије, Југословенске армије, након пада Берлина, капитулације Немачке и након Хитлерове смрти. То је кључна ствар када говоримо о тој предаји и када говоримо о тој војсци“, каже Гулић.

    Након предаје, велики број људи одбија да се преда и покушава да побегне са Блајбуршког поља и ту је убијено неколико десетина људи, додаје Гулић.

    Жртва и злочинац није исто

    Са повратком у Југославију, започињу и успутне ликвидације, додаје наш саговорник. Прве ликвидације почињу у Словенији, а настављају се целим путем којим је колона заробљеника ишла – кроз Хрватску, Србију, а неки делови стигли су и у Македонију. Већина заробљеника је на том путу страдала или је убијена. Тешко је утврдити број заробљених на Блајбуршком пољу, али најреалистичније бројке говоре да их је било између 90.000 и 93.000, објашњава Гулић.

    Наш саговорник наглашава да је веома важно питање ко је та заробљена војска, коме она припада, што се у Хрватској заборавља и истиче се моменат жртве.

    „Ако говоримо о моменту жртве, наравно да је потребно да свака жртва има име и презиме, да свако има, ако је могуће, гробно место и то, само по себи није проблем. Али морамо рашчистити којој је војсци ко припадао. Сама комеморација није проблем, али проблем је уколико релативизујете злочине НДХ, уколико глорификујете ту војску. То је граница која се, чини ми се, у једном делу хрватске јавности губи“, закључује Гулић.

    Тагови:
    НДХ, Блајбург, Немачка
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога