Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Свет са Спутњиком

    Модни тренд — радници на лизинг

    Свет са Спутњиком
    Преузмите краћи линк
    Тања Трикић
    4435

    Рад на лизинг у Србији се налази у правном вакууму јер није регулисан ниједним законом, па правима радника у том статусу не може да се бави ни инспекција рада.

    Држава би што пре требало да реши тај проблем јер губи на доприносима, будући да су ти радници за исти посао обично плаћени знатно ниже него радници у нормалним фирмама, али и зато што кад је радник мало плаћен, то постаје дугорочни проблем државе, закључак је емисије „Свет са Спутњиком“ чији су гости били адвокат Бранко Павловић и председник Форума независних економиста Борислав Боровић.

    У Европи је рад на лизинг уграђен у законодавство, а с тим у вези Међународна организација рада је усвојила конвенцију коју је и Србија изгласала у скупштини 2103, али одговарајући закон још није донела, подсетио је Боровић. 

    Истовремено, рад на лизинг узима маха. Како каже Боровић, неки подаци показују да је таквих радника у Србији око 100.000. Притом, док је у ЕУ проценат рада на лизинг у укупном броју запослених 17-19 одсто, код нас је то знатно више. Профили радника који се траже на лизинг су широки, од програмера, грађевинаца, до глумаца и запослених у разним кол центрима.

    У Србији постоји више од 80 агенција за запошљавање, уписаних у Агенцији за привредне регистре. Павловић објашњава да се њихово пословање заснива на томе да постоје два правна лица: једно које производи робе и услуге и друго које, каже, нема никакву садржину него ангажује људе који ће изнајмљивати оне који нешто стварно раде. „Испоставља се фактура, рачун, али сутра онај ко је на послу мрко погледао свог шефа неће бити потребан“, каже наш гост. Он напомиње да и сама агенција може да буде угашена преко ноћи а отворена нека друга. Једна је ствар, како каже, кад је неко на тржишту са својом репутацијом и брендом, њему није свеједно, „али ове фирме на бандери сутра могу да не постоје“. Према његовим речима, те агенције се често отварају на нечији сигнал, обично неке фирме из иностранства којој су потребни радници одређених профила, што опет отвара простор за корупцију.

    Изузетно је важно да држава преузе одговорност да заштити елементарно процес рада, истиче Павловић и наводи позитиван пример из Португалије, где је нова влада почела разградњу неолибералног концепта тиме што је велики број радника превела у статус стално запослених. Резултат је, каже, био привредни раст и смањење буџетског дефицита, што показује да није тачно да ћеш имати мањи резултат кад људима даш сигурност.

    Кад је реч о правима радника на лизинг, они су, како саркастично примећује Боровић, „марва за вучу“: ти радници немају право колективног уговарања нити синдикалног организовања, често немају викенд, а уз десеточасовно, па чак и петнаесточасовно радно време у случају повреде није регулисано ко ће им платити одштету, није контролисана безбедност на раду нити опасност од професионалних обољења, мајкама није плаћено породиљско, а обично су упола мање плаћени од радника на истим пословима у другим фирмама и неретко раде много ниже послове од оних за које су образовани.

    Према речима Павловића, идеја да се људи изнајмљују на сат и да уопште нису запослени тамо где раде иде ка томе да се производња роба и услуга испразни сваког људског садржаја да би све ишло у корист капитала. „Та идеја може да се оствари само огромним повећањем страха. Читаве нације морају бити у потпуном страху, сваки појединаца сваког минута може бити потпуно остављен без посла без икаквог заштитног механизма“, наводи Павловић.

    Он упозорава да су у Србији од 2001. изменама закона у више наврата смањивана права радника. „Међутим, са становишта капитала, то никад није довољно. Потребно је да то буде нула. Е, лизинг је нула“, оцењује наш саговорник.

    Додуше, каже Боровић, рад на лизинг у неким областима није толико лош. Рецимо, тако раде агенције за спорт које по том принципу ангажују спортисте, али њих штите и међународне спортске организације. Павловић се слаже да су спортске агенције уређени систем, „држава у малом“.

    Ако би се и у осталим секторима рада на лизинг на исти начин увео ред, то не би било толико страшно, сматра Боровић, док Павловић наглашава: „Без учешћа државе никад не можемо да се изборимо са жељама капитала јер његова је жеља да ја коштам нула, а да радим даноноћно, ако му се дозволи“.

    Кад руководство земље жели да води рачуна о државним и националним интересима, онда нема проблема, али проблем је, указује Павловић, кад неко кад француски кандидат за председника Емануел Макрон уопште не мисли да држава треба да спречава жеље мултинационалних компанија.

    „Обично кажу — како у Кини. Па у Кини је повећана просечна плата индустријског радника 63 одсто прошле године, радник има већу плату него професор у школи у Србији“, примећује наш гост. По његовом мишљењу, требало би прописати да свако ко производи робе и услуге мора да има одређени број стално запослених, а кад покажемо уважавање према људима, имаћемо и много боље резултате

    Држава мора да се умеша, слаже се Боровић и додаје да држава губи у буџету кроз мање доприносе, али и кроз порезе смањењем потрошње. „Кад је радник мало плаћен, то је дугорочни проблем државе“, упозорава Боровић.

    Он подсећа да је при Министарству рада основана радна група која треба да дâ препоруке за регулисање ове области, изражавајући наду да ће она ускоро изаћи с неким конкретним предлогом.

    Боровић додаје да и синдикати предлажу измену закона како би се бар приближно изједначила права радника на лизинг са правима стално запослених.

    „Наши синдикати, какви год да су, кад се удруже око неког питања, онда је то сасвим довољно памети да се смисле мере које би поправиле стање“, сагласан је и Павловић. Невоља је, међутим, како додаје, што кад радне групе и стручњаци заврше посао и предају предлог министарству, а она га проследи Венецијанској комисији која каже да је то одлично, у скупштини се појави и изгласа нешто сасвим друго.

    „Док год се код нас изгласава оно што жели представништво Америчке привредне коморе, овде можете да имате радне групе и предлоге какве год желите. Ми у 80 посто случајева немамо јавну расправу, а у 20 посто случајева имамо изванредно квалитетан предлог, а оно што се усвоји нема везе с тим“, примећује Павловић, оцењујући да је „све то на линији ММФ-а као заштитника крупног капитала“. Није проблем, каже, да ли синдикат уме да да добре предлоге него шта радите кад вас држава изигра.

    Синдикати би зато требало да буду много агилнији не само у предлагању него и у праћењу спровођења онога што су предложили.

    Тагови:
    права, радници, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога